Odakle nama život? Život uopšte. Kako to iz »mrtvog« zrna proklija život? Život oko nas je u raznim oblicima, ponekad zbunjujući jer ima svoje ritmove, redoslede, zakonitosti. U različitim živim bićima je različit. Kod nekih je kratak, traje samo nekoliko dana ili sati, a kod nekih i po više stotina godina… Ako posmatramo i razmišljamo o životu oko nas, primetićemo da postoji mnogo sličnosti, ali i razlika. Mi, ljudi, možemo svojom voljom, razmišljanjem i izborima da utičemo na svoj život i menjamo ga – činimo boljim ili lošijim. I odakle nama taj dar – dar života? Od roditelja? A odakle njima? I njihovim roditeljima? U traganju za odgovorom neminovno dolazimo da večnog izvora tog dara – do Života koji jeste, i jeste uvek. Taj večni Život mi zovemo Bogom i svi darovi života dolaze od Njega. A šta mi radimo s tim darovima, sa svojim životom? Kuda i kako idemo? U Knjizi Propovednika nalazimo: I vrati se prah u zemlju kao što je iz nje i došao, a duh se vrati Bogu koji ga je dao (Prop 12, 7). Kakvi se mi to vraćamo Bogu? Ima li smisla vratiti se »uprljanog« života i protraćenih darova? Ne, nema smisla. Ne zaslužuje to Bog koji je tako ljubio svijet da je dao svog jedinorođenoga Sina da ne pogine nijedan koji u Njega vjeruje, već da ima život vječni (Iv 3, 16).
Preuzevši naše, ljudske krivice, Isus umire na krstu, zato što je čovek, biva pokopan, i ustaje iz groba – jer je Bog. Sin Božji i Sin Čovečji, uskrsnuvši od mrtvih, više ne umire: smrt nad Njime više ne gospodari. Njegova je smrt bila jedanput zauvijek, smrt grijehu, a Njegov život – život Bogu (Rim 6, 9–10). Ali Bog postaje čovekom, biva razapet, umire i biva pokopan »radi nas i našega spasenja«. Možda nam je najteže da razumemo upravo to. Kako to Isus svojom smrću i uskrsnućem spasava nas i kako ćemo jednog dana i mi uskrsnuti? Zašto nam je teško da poverujemo da posle raspadanja u grobu za čoveka može da bude još nekog života? Jednostavno: to pitanje nadilazi naša iskustva i merila na kojima temeljimo svoja znanja i tvrđenja. Ta istina ne može da se dokazuje praksom ili ustaljenim načinima kojima, recimo, žitarice pretvaramo u hleb. To je istina zasnovana na veri, slično tome kako se u matematici samo od broja 1 i aksioma i teorema formiraju čitavi skupovi brojeva i sistema. Niko ih nikad nije video, ali na njihovim zakonitostima i postojanju stoje mnoge teorije, vidljive u svakodnevnom životu, pa ga čak čine lakšim i smislenijim.
Svaki čovek, kao i Sveti Toma i Petar, prolazi kroz sumnje i poteškoće u veri. Sumnja je ljudska osobina, možda i slabost koja nikoga ne zaobilazi. Gete u svom Faustu kaže: »…ono što niste dotakli, vama je predaleko. Što niste dograbili, vama nedostaje. Što niste dokučili, vi držite da nije istina. Što niste izmerili, za vas nema nikakvu težinu. Što vi ne cenite, smatrate da i ne vredi.«
Čini mi se da nije problem u sumnji – ona je često potrebna. Pitanje je kako razrešavamo sumnju. Kad izgovaramo rečenicu Ja verujem u Boga, da li pritom mislimo: Ja verujem Bogu, Njegovim rečima i obećanjima. Da li to mislimo i verujemo uprkos svim poteškoćama? Da li verujemo, osećamo i znamo da Bog nikoga ne odbacuje uprkos svim sumnjama i iskušenjima? Sumnje i iskušenja koja prebrodimo pročišćavaju i produbljuju našu veru, ljubav i nadu. Pomažu naš duhovni rast, jer U svijetu ćete imati patnju. Ali, ohrabrite se: Ja sam pobijedio svijet! (Iv 16, 33).
Marijana Ajzenkol