»Evo, dajem vam sve bilje što se sjemeni, po svoj zemlji, i sva stabla plodonosna što u sebi nose svoje sjeme: neka vam budu za hranu! A zvijerima na zemlji i pticama u zraku i gmizavcima što puze po zemlji u kojima je dah života – neka je za hranu sve zeleno bilje!« (Post 1, 29-31).
Bog je prvo stvorio čoveku »obitavalište ‒ kuću«, odnosno raj, da može da zadovolji sve svoje ljudske potrebe. Čovek je sa tom svojom kućom oduvek u suštinskom odnosu. Priroda i čovek su nerazdvojni. Čovek ne može bez prirode, a sa druge strane Bog je dao čoveku i ulogu u prirodi: »Plodite se, i množite, i napunite zemlju, i sebi je podložite! Vladajte ribama u moru i pticama u zraku i svim živim stvorovima što puze po zemlji!« (Post 1, 28). Da bi preživeo, čovek mora da koristi prirodu i kao hranu. Na taj način priroda, plodovi zemaljski, ulaze u čoveka i postaju deo čoveka. Čovek pretvara prirodu u sebe i priroda tako postaje nešto više nego samo mrtva materija. Koliko god bila lepa, priroda je mrtva, ili, ako se radi o životinjskom svetu, ona nije u direktnom odnosu sa svojim Stvoriteljem kao čovek. A Bog je ostavio čoveku da o njoj brine.
Bog, budući da je stvorio čoveka na svoju sliku i priliku, hteo je da s njim ima i poseban odnos. Od početka sveta mislio je i na čovekovu večnu kuću, na Carstvo Nebesko. Vekovima je »uređivao« tu kuću kroz proroke, mučenike i svedoke. Sve to zabeležio je u svetim knjigama. Ali kad se ispunilo vreme, poslao je i svog Sina, Jedinorođenog, da dovrši tu kuću. I ne samo kao obitavalište, nego je tu ostavio i hranu za čoveka – sebe samog, u Euharistiji.
Čovek pre Hrista bio je kao individua, kao da je imao masku koja je prikrivala pravo lice čoveka, osobe. Ali Krist je pokazao pravo čovekovo lice. Ljudi lica skrivenih maskama individue nisu mogli da podnese to lice, pa su Ga odbacili i razapeli. Ali On je vaskrsnuo, posle čega su ljudima maske pale. Ali ne u smislu kako se to obično misli u društvu ili u teatru, da osoba tako pokaže svoje pravo pokvareno lice, nego naprotiv: izađe na videlo lice čoveka kako ga je Bog oduvek video. Čovek u Hristu pokazuje svoje pravo lice.
Euharistija je završni čin stvaranja sveta i čoveka. Uzmite i jedite od ovoga svi, ovo je moje tijelo koje će se za vas predati… Te reči su potpuno zbunile, uplašile apostole. To je potpuno originalno u ljudskoj istoriji da se sam Stvoritelj daruje kao hrana, i materijalno, a ne samo duhovno, za čovečanstvo.
Zanimljivo je zapažanje Tatjane Goričeve: u Rusiji su najbolji bogoslovi bili laici – Homjakov, Dostojevski, Vladimir Solovjov… Upravo se u ruskoj slobodnoj hrišćanskoj filozofiji ponovo pokazala pravoslavna tradicija kosmičke euharistije, mada izražena na nešto drugačiji način nego kod svetih otaca . Hrist je postavši čovekom obožanstvenio i ceo kosmos.
U Euharistiji se preko Hrista sjedinjujemo i među sobom, postajemo jedno telo i jedan duh. Prvi hriščani su s Euharistijom ustanovili i agape – zajedničko blagovanje, kada se za istim stolom zajedno blagovali i gospodari i robovi kao braća, što je bilo nezamislivo u to doba. Ta revolucija ljudske misli i prakse traje i danas. Možda zvuči čudno, ali osnova demokratije, tako veličane u sadašnje vreme, barem na rečima, jeste Euharistija. Bog je otac svih, što znači da su svi međusobno braća. A Euharistija jeste vezivo, malter ‒ rekli bi građevinari ‒ za sve ljude sveta.
Joakim Striber