Ne znam da li se radi o svojevrsnoj podudarnosti ili je u pitanju tačno definisana namera ‒ tokom jula i avgusta u dnevnoj štampi često nailazim na članke koje se bave tematikom položaja starih lica u društvu. Na kraju svi izveštaji, reportaže, analize i prognoze dođu do istog ili sličnog zaključka – u savremenom svetu na delu je izričita ili uvijena diskriminacija starih osoba. Ta ugroženost starih već je prepoznata kao širi društveni problem i nalazimo je u rečnicima ljudskih prava pod terminom ejdžizam (od engl. age – doba, uzrast). Mentalitet ejdžizma stavlja stare osobe u kategoriju građana drugog reda smatrajući ih teretom i svojevrsnom kočnicom. U odnosu prema starima zauzima se stav kulture odbacivanja i isključivanja koji želi da im oduzme pravo na boravak u društvu mladih, lepih, zdravih i iznad svega uspešnih. Evo konkretnog primera iz naše sredine koji ilustruje pomenutu problematiku: ugledni profesor Univerziteta u Nišu je na stranicama lista Danas s čitaocima podelio svoje negativno iskustvo s diskriminacijom starih: godinama je na internet-platformi Univerziteta objavljivao svoje naučne radove. Jednog dana mu je stiglo obaveštenje da je njegova stranica ugašena jer zbog godina koja ga svrstavaju među penzionisani kadar nije više član aktivne akademske zajednice. Ovde treba naglasiti da godine nikako ne utiču na stručnost i naučnu ozbiljnost njegovih tekstova, ali u glavama nekih birokrata profesor emeritus očigledno spada u staro gvožđe i nema šta da kaže mladom i perspektivnom naučnom svetu.
Međugeneracijski dijalog
Ali pogledajmo na odnose starih i mladih i sa sunčane strane ulice:
Tema starih lica nije nepoznata ni u našem crkvenom ambijentu, naprotiv: zahvaljujući inicijativi pape Franje, kraj meseca jula bio je posvećen tom pitanju. Dan uoči praznika Svetih Joakima i Ane, roditelja Djevice Marije, obeležavamo kao Dan deka i baka. Papa Franja takvim fiksiranjem teme starih lica u liturgijskom kalendaru želi da podstakne u Crkvi, a i šire u društvu, međugeneracijski dijalog, kulturu susreta mladih sa starima, mentalitet komunikacije i međusobne razmene dobara.
Ove godine ideju međugeneracijskog dijaloga dodatno potkrepljuje jedna kalendarska činjenica: krajem jula i početkom avgusta 2023. odigravao se u portugalskom gradu Lisabonu veliki skup mladih iz celog sveta, okupljenih na Svetskom susretu mladih, čiji vrhunac je bio molitveno bdenje s papom u subotu i sveta misa u nedelju ujutro, koju je takođe predvodio Sveti otac. Kako je samo proviđenje stvorilo podudarnost u prilog ovde već pomenutom i toliko željenom međugeneracijskom dijalogu – obeležen je Dan deka i baka, a odmah posle toga sledio je Svetski dan mladih, pri čemu je vidljivi znak povezanosti bio lik pape Franje, kao staro lice koje mladi sa simpatijom gledaju i pažjivo slušaju! Meni takva vremenska koincidencija odjekuje kao poziv, poziv na susret, na povezivanje starih s mladima, na ustrajnu razmenu dobara koju svaka generacija nosi u glavama i srcima.
Jednodimenzionalni, jednostrani i redukovani pogled na stvarnost
Osvrćući se na uvod o mračnim stranama diskriminacije, treba odmah istaknuti da međugeneracijskom dijalogu preti mnogo opasnosti – sadašnje bake i deke mogu da pozavide svojim vršnjacima iz prošlosti jer su uživali status mudraca koji daju savete mladima, budući da su bili smatrani čuvarima i tumačima tradicija koje nadahnjuju ali i koriguju sadašnjost. Ali ko postavlja zamke na putu dijaloga, ko podmeće klipove pod točkove? Evo nekoliko zapažanja… Danas je na delu jednodimenzionalni, jednostrani i redukovani pogled na stvarnost, a time i pristup realnosti. Ta jednodimenzionalnost manifestuje se na sledeće načine: na delu je preterana zaokupljenost formom dok se zanemaruje sadržaj; veliča se telesno a ignoriše ono duševno; pogled se obraća samo na spoljašnost i ne primećuje se ono unutrašnje; uživa se u vidljivom i opipljivom, a prisutan je strah od onoga što je ispod i iznad toga; pažnja se zaustavlja samo na površini, a nema snage za dublji prodor u stvarnost; energija i sredstva troše se za sređivanje fasade, dok enterijer truli i raspada se; favorizuju se estetika i dizajn a marginalizuje etika; društvena dinamika poistovećuje se s ekonomijom, pri čemu se kultura i ideologija guraju na marginu; glavna reč daje se prvim utiscima ‒ prateći logiku »sviđa mi se, prija mi« ‒ a ućutkuje se pobuda za dubljom spoznajom, za sintezom, za kritičkim mišljenjem; do detalja se razrađuju metodologije u kojima na kraju nedostaje smisao, istinski razlog… Takav mentalitet privida, površnosti, fasade i ambalaže stavlja na tron mladost, lepotu i fizičko zdravlje kao kultne vrednosti prema kojima se samorazumljivo teži i stremi. Starost tako gubi svoje državljanstvo u carstvu mladih, lepih i zdravih. Jednodimenzionalni, redukovani i površni pogled i pristup stvarnosti ide rame uz rame s mentalitetom narcisoidnosti i individualizma – oči jednostranog posmatrača primećuju samo sopstveno Ja, što to na kraju rezultira stavom selfizma – filozofijom »Ja, pa Ja i opet Ja«. Naravno, takav stav isključuje iz vidnog polja ono Ti drugog lica i prekida mrežu odnosa. Individualizam i narcisoidnost ne podnose međugeneracijski dijalog, komunikaciju između predstavnika različitih generacija kao razmenu dobara u duhu komplementarnosti; narcisoidna mladost plaši se starih koji traže pomoć, ali koji isto tako znaju da daruju otvorenog srca i uma.
Mudrost kao svest o sopstvenim korenima
Isključivanje, odbacivanje starih, zapušeni kanali komunikacije među generacijama u društvu na kraju štete mladima koji postaju žrtva, zakinuti su i lišeni nekih važnih dobara. Papa Franja u ovogodišnjoj poruci za Dan starih navodi dobro koje stara lica mogu da pruže mladima ‒ mudrost kao svest o sopstvenim korenima na individualnom i društvenom planu. Takva mudrost vodi do važnih otkrića koja pozivaju na poniznost: svet u kojem se krećemo i delujemo nije izašao samo iz naših ruku kao rezultat naših napora, veština i rada – jer mnogo toga što postoji i utiče na nas je nasleđeno, primljeno i usvojeno. Niko ne počinje od nule, niko ne gradi kuću na pustoj zelenoj livadi. U mnoge spoznaje kojima se ponosimo bili smo uvođeni zahvaljujući onima koji su tragali i razmišljali pre nas. Mnoge veštine kojima se danas služimo predali su nam u nasleđe oni koji su se toliko trudili pre nas. Na putevima sadašnjosti nalazimo tragove onih koji su koračali pre nas. Mnoga dostignuća koja nam danas olakšavaju život ne bi bila moguća bez mudrih glava onih koji su istraživali i sanjali pre nas. Svakom koraku nekog savremenika prethodi bezbroj koraka njegovih predaka. Naše misli nadovezuju se na ideje koje su brujale u umovima naših deka i baka.
Na kraju, takva mudrost korena nalazi se u temelju našeg verskog iskustva: hrišćanin je onaj ko je po Isusu Kristu poverovao Bogu čija ljubav nam prethodi, saginje se prema nama još pre nego što smo napravili prve korake; poverovao je Razumu koji je o nama razmišljao i onda kada još niko nije znao naše ime; poverovao je Pamćenju koje se nas uvek seća i kad su nas svi drugi zaboravili; predao se Rukama koje nas podupiru i onda kad svi drugi dižu ruke od nas – poverovali smo Bogu koji nas hoće za svoje sinove i kćeri, i to od večnosti. Ovaj Božji plan s nama apostol Pavle briljantno sažima u jednoj od svojih himni u Poslanici Efežanima: Blagoslovljen Bog i Otac Gospodina našega Isusa Krista, On koji nas blagoslovi svakim blagoslovom duhovnim u nebesima, u Kristu. Tako: u Njemu nas sebi izabra pre postanka sveta da budemo sveti i bez mane pred Njim; u ljubavi nas predodredi za posinstvo, za sebe, po Isusu Kristu, dobrohotnošću svoje volje, na hvalu svoje milosti. Njome nas zamilova u Ljubljenom…
Našem »danas« prethodi ono »juče« koje ga podupire, raduje mu se i koje će ga u večnosti zagrliti…
Vlč. Andrej Đuriček