Vreme
Ljudi su uvek bili zaokupljeni idejama kako zaustaviti vreme, kako pronaći tajnu besmrtnosti. Prema Ajnštajnovoj teoriji relativiteta, vreme može da se zaustavi. Kad bi se neko telo kretalo brzinom svetlosti, za njega vreme više ne bi teklo. Ipak, nijedno telo ne može da dostigne brzinu svetlosti. Znači, samo za nematerijalne stvari kakva je svetlost ‒ vreme ne teče.
Slično važi i za Svet koji će doći posle ovoga: kada dođe Novo nebo i nova zemlja, večno Kristovo Nebesko Kraljevstvo, vreme neće postojati, nego samo beskonačnost.
Na ovom svetu vlada neumoljivi zub vremena: vreme prolazi i ne može se ni zaustaviti ni vratiti unazad. Dva prijatelja ne mogu da se nađu dva puta na istom mestu, isti (Isidora Sekulić). S vremenom se menjaju i ljudi i sve oko njih.
Starost
S vremenom svi ljudi stare, osim ako njihov život nije iznenada prekinut nemilim događajem ili opakom bolešću. Danas ljudi teže da »ostanu« što duže mladi. Rasprostranjeno je mišljenje da je starost nešto čime prestaje radost života, kad staroj osobi preostaju samo seta za mladošću, tuga, samoća, bolest. Stare osobe neretko su isključene iz aktivnog života ljudske zajednice, tretirane su kao oni koji su sve svoje rekli i samo treba da čekaju ‒ i oni i oni oko njih ‒ da se to što pre i bezbolnije završi. Zar starost zaista nema svoju lepotu življenja? Ili starost može da bude lepa, a to doba može da donese jednu novu sreću u životu? Može li stara osoba da oplemenjuje ljude oko sebe?
Al, u Božjim očima, šta je lepše ‒ ono dete koje te gleda nevinim očima, slično čistoj prirodi, i toliko živahno, ili devojka koja sija kao rascvetani cvet, ili osušeni, sedi starac, sav već poguren, u svemu nemoćan, koji očekuje samo smrt? Različite lepote… Pa ipak, jedna lepša od druge. A Bog, kako ih vidi?
One bore koje se vide na licu starice, onaj hod, pognut i nesiguran, kratke rečenice, bogate iskustvom i mudrošću, onaj slatki pogled deteta i žene istovremeno ‒ lepota je koju mi ne poznajemo.
To je zrno koje se, gaseći se, sprema za jedan novi život, drugačiji, u nebeskim nasadima. (Kjara Lubik).
Nije slučajno što se deca toliko raduju svojim dekama i bakama, i obrnuto. Tu razlike u dobu kao da ne postoje. To je radost suživota, ne supotnost, ne antagonizam. Praznik je za oči videti kako se unučići i bake i deke raduju jedni drugima. Ovde starost dolazi do svog smislenog i radosnog ispunjenja.
Smrt
Život liči na peščani sat, a smrt postavlja pitanje života: kakav smisao ima život ako je osuđen da se jednog dana završi? Zašto ova drama smrti, ili, kako neki kažu ‒ komedija? Jer Svi idemo od jedne obale do druge, po tankom konopcu svoje životne staze, i svakome se zna kraj, razlike nema. (Meša Selimović, Derviš i smrt). Ne kada mi to odredimo, nego kada za to dođe vreme. Zar smrt čini život besmislenim?
Ivan Iljič, junak iz istoimene Tolstojeve pripovetke, bio je dobrostojeći državni službenik, uspešan i cenjen pravnik, i sve u vezi s njim je delovalo kao lep i ugodan život. Ipak, zadesila ga je bolest koja je iz dana u dan uzimala sve više i više maha. Ivan Iljič se suočavao sa smrću i pitanjem smisla života. Nada u život i beznađe smrti pratili su ga svakog dana. Umro je rastajući se od ovoga sveta i od ljudi u koje je polagao toliko nade, i od ljubavi, sa sumnjom da je sve to bila samo privlačna obmana koja se na kraju raspršila kao mehur od sapunice.
I mi, svako od nas, suočeni smo s istim izazovom. Život nas privlači, koliko god bio težak, ali na kraju ‒ svi mi, a i naši najbliži, stižemo na kraj svog puta.
Isus i bolesni i stari
Sakrament (Sveta Tajna) bolesničkog pomazanja je poseban izraz Božje ljubavi prema bolesnima, starima i fizički nemoćnima. Neretko se misli da je to sakrament pred samu smrt. Međutim, on se daje za ozdravljenje, kako telesno tako i duhovno. Sakrament znači vidljivo prisustvo Božje ljubavi. Isus je lečio bolesne preko vidljivih znakova: dodirom, rečima, polaganjem ruku, pravljenjem kala (blata) ili npr. pljuvačkom. To je slučaj i sa sakramentom bolesničkog pomazanja u kojem Isus pohodi osobu koja prima sakrament. Svakako, ponekad je to zaista poslednji sakrament kao uvod u jedan novi život.
Smrt je za mnoge strašna, ali život je čudo. On je prolazan, ali u pravom smislu te reči: prolazan, nije slepa ulica. To je selidba. Selidba nikad nije lepa, osim kada čovek stari i trošni dom želi da promeni za lepši. Treba imati nadu u Nebeske nasade i da smisao života leži upravo u tome da stignemo do njih. Starost je pretposlednja stanica za tu selidbu.
Joakim Striber