Sinodski proces
Sinodski proces kao priprema za Biskupski sinod u Rimu, koji smo započeli na jesen prošle godine, na nivou mesnih Crkava bliži se kraju. Prethodnih meseci razmišljali smo kako unaprediti duh zajedništva u našim zajednicama – u biskupijama, župama ili redovničkim zajednicama. Svako autentično zajedništvo pretpostavlja razvijenu kulturu dijaloga koji se odvija kao dinamika slušanja, uzimanja reči u istini i ljubavi i spremnosti da se uči jedni od drugih. U hodu prema jednoj sinodskoj Crkvi neophodno je našu komunikaciju osigurati vrlinom dijaloga – onog unutar crkvenih zajednica, ali i dijaloga sa svetom koji nas okružuje i u kojem Crkva deluje. Pod terminom svet mislimo na kulturu, politiku, pravo, ekonomiju: u svim tim oblastima pulsira svet – on nama kao Isusovim sledbenicima pruža znakove vremena koji nas pozivaju da otkrivamo dimenzije sopstvene vere, da cenimo bogatstvo hrišćanske misli ili da produbimo neki aspekt svog uverenja koji je možda bio skrajnut ili zanemaren, ili nas jednostavno podstiče na nove refleksije o aktuelnim pitanjima u svetlu Evanđelja. Evo primera takvog tipa dijaloga sa svetom.
Razvoj digitalnih tehnologija
Ogroman razvoj digitalnih tehnologija – internet, društvene mreže ‒ pokrenuo je lavinu informacija, slika, kontakata. Podaci predstavljaju ozbiljan kapital. Danas se u refleksijama o medijima i protoku informacija postavlja pitanje jesu li savremene tehnologije samo alat u procesu spoznaje i komunikacije, ili zauzimaju položaj ozbiljnog činioca koji kreira nov način ljudskog saznanja i nove oblike međuljudskih odnosa. Već se, nažalost, primećuje negativan uticaj informacionih tehnologija na kognitivne sposobnosti. Brzi protok informacija i njihova hiperprodukcija mogu da doprinesu smanjenju sposobnosti razlikovanja onog bitnog, suštinskog, od onog sporednog; onog istinskog i objektivnog, od subjektivnih opcija i preferencija. U savremenoj komunikaciji često se susrećemo s nedostatkom kategorisanja i hijerarhizovanja informacija, pa je zbog toga redukovana i sposobnost razlikovanja. Navala informacija povlači sa sobom i zamagljenu, nejasnu svest o tome šta je uzrok, preduslov, a šta posledica nekog događaja. Preti nam opasnost da se zaustavimo na površini, na onome što nam se servira, ne postavljajući pitanje: »zašto?«, »čemu?«, »odakle?«, »koje su posledice?«.
Problem izbora, opredeljenja i razlikovanja primećuje se i u oblasti međunarodne politike i ekonomije. Rat u Ukrajini sada već ulazi u četvrti mesec. Države EU-a su se oštrim sankcijama svrstale u antirusku koaliciju. Srbija je u tom pogledu stavljena pred ozbiljnu dilemu – vezuje je političko savezništvo s Rusijom i energetska zavisnost od gasa i nafte. Te dve dimenzije savezništva čine predlog i zahtev EU-a za uvođenje sankcija izuzetno nepovoljnim i nezgodnim. Na koju stranu se postaviti? Koju posetu primiti, koju otkazati – ministra inostranih poslova Lavrova ili nemačkog kancelara? Kako raspetljati ovaj Gordijev čvor?
Isusovo predanje Ocu
U takvoj društvenoj, političkoj i ekonomskoj atmosferi proslavili smo praznik Isusovog uzdizanja na nebo četrdeset dana posle Uskrsa. Razmatramo lik Isusa koji se uzdigao na nebesa. Nebo u ovom kontekstu nije geografska ili topografska odrednica. Izraz nebo pripada redu metafora, slika kojima izražavamo natprirodnu Božju stvarnost. Isus se sada i kao čovek nalazi u potpunom zajedništvu sa svojim nebeskim Ocem. Gleda Ga licem u lice, uživa u Njegovoj očinskoj ljubavi, sasvim se predaje Njegovim očinskim rukama u duhu sinovljeg poverenja i pouzdanja. Sada se manifestuje Njegov identitet – On je Sin potekao iz ljubavi Boga Oca, Sin koji se poziva na tu očinsku ljubav Boga kao na izvor svog postojanja i garanciju opstanka.
Ta pripadnost Bogu Ocu i prisan odnos s Njim prožimali su celo Isusovo zemaljsko postojanje. Njegova molitva je veličanje Božje ljubavi. Njegovo dobrovoljno siromaštvo je glasna ispovest da je Bog Otac na prvom mestu, da se najpre traži Njegovo kraljevstvo, da se hrani i napaja Njegovom voljom. Isusova bratska ljubav prema svima nadahnjivana je Božjom ljubavlju koja stvara i ono stvoreno spasava od pogibelji. Isusovo ljudsko postojanje – kao molitelja, Božjeg siromaha, sveopšteg brata i naveštavaoca dolaska Božjeg kraljevstva, jeste prevod komunikacije Oca sa Sinom i Sina s Ocem Presvetog Trojstva u ljudski jezik. Isus tvrdi: Ko vidi Sina, vidi i Oca. Događaji krštenja na reci Jordan, preobraženja na gori Tabor, uskrsnuća od mrtvih ‒ nezaobilazne su stanice na putu prema cilju – boravku s Ocem, pored Njega, što se ostvarilo Isusovim uzdizanjem.
Kultura mudrosti i integralnog razuma
Poplava informacija i hipertrofija kontakata progovaraju nam kao važan znak vremena, ali na negativan način jer iz takve situacije proizlazi duboka potreba za mudrošću koja zna da razlikuje, rasuđuje, sintetiše, definiše ono primarno i sporedno, koja ne dozvoljava da se udavimo u okeanu različitih informacija ili izgubimo u šumi kontakata. Upravo slaveći praznik Isusovog uzdizanja podržavamo i podupiremo kulturu mudrosti i integralnog razuma. Isusovo uzdizanje pruža definiciju čoveka i daje orijentir njegovom kretanju – određujući time ono najbitnije, najvažnije i temeljno. Isusovo uskrsnuće i uzdizanje ohrabruju razum da gledajući Njega – Uskrslog i na nebo uzdignutog, zaključi šta je u ljudskom postojanju bitno, važno, šta ulazi u njegovu definiciju. Evo rezultata: imenicu »čovek«, zamenicu »moje Ja« određuju predlozi »od« i »prema«. Moje Ja potiče od ljubavi Božjeg Ti – ono je polazna tačka mog postojanja i garancija opstanka. Ljudska osoba je odgovor na Božju izjavu: Hoću da jesi, više i punije jesi. Uskrsli i na nebo uzdignuti uvodi nas u bitne spoznaje – postoji razum koji o tebi uvek razmišlja, i onda kada drugi ne znaju ni tvoje ime. Postoje ruke koje te podupiru i kad su drugi od tebe digli svoje ruke. Postoji pamćenje koje te se uvek seća, i onda kad su Te drugi zaboravili. Naša imena duboko su urezana u Božje očinsko srce i niko i ništa ne može da ih izbriše.
Na ovaj predlog »od« nadovezuje se predlog »prema« koji određuje pravac u kojem ljudski život treba da se kreće. Sin polazi od Očeve ljubavi i poslat je na svet da svojoj braći najavi dolazak Božjeg kraljevstva. Isusovo iskustvo ne iscrpljuje se, dakle, samo u dimenziji primanja ljubavi. U iskustvu biti voljen, biti predmet Božje očinske ljubavi kao Sin, Isus gledajući Oca i učeći od Njega otkriva i bira ljubav prema braći kao svoj životni stil, opredeljuje se za ljubav kao za vlastiti način samoostvarenja. Sam shvata ljubav kao put koji vodi do srećnog cilja, sam prihvata ljubav kao plan kojem pripada sigurna budućnost. U tom smislu onaj ko je najpre Sin svestan ljubavi Boga Oca, postaje brat koji se aktivno zalaže za druge. Onaj ko je pažljivo osluškivao Očevo ispovedanje ljubavi ‒ i sam postaje radosna vest tužnima. Onaj ko je zagrljen ljubavlju Boga Oca ‒ i sam postaje ruka koja isceljuje, diže klonule, podupire slabe. Isusov slučaj pokazuje kako se neophodno prelazi od predloga »od« do predloga »prema« – ovi predlozi definišu čoveka i iscrtavaju koordinate u kojima se kreće autentična ličnost.
I aktuelna politička, ekonomska i diplomatska dilema oko uvođenja sankcija Rusiji, izazov da se međunarodna politika Srbije uskladi s principima EU-a, problem nabavke energenata, mogu jednom verniku da posluže kao znak vremena jer postavljaju ozbiljno pitanje o temi savezništva, zauzimanja stava, svrstavanja… i tako skreću pažnju na još jedan važan predlog u gramatici politike, ekonomije i društva – »s kime?«. Uzdizanje upravo dodaje predlozima »od« i »prema« predlog »sa«.
Savez Boga i čoveka
Isus je po svojoj definici Emanuel – Bog s nama. U Njemu Bog Otac sklapa savez zajedništva s čovečanstvom. Taj savez je neraskidiv i savršen jer ima formu očinsko-sinovljih odnosa – Isus je Sin koji zauvek pripada Bogu Ocu. Bog Otac je zauvek vezan sa svojim voljenim Sinom. Isus uzdizanjem na potpuni način ostvaruje i potvrđuje svoje životno opredeljenje ‒ »biti s Ocem«, savezništvo s Ocem. To Njegovo savezništvo nije samo Njegova privatna svojina koju ljubomorno čuva za sebe: kao naš brat želi da ga deli s nama – po Isusu Kristu, Očevom najodanijem savezniku ‒ i mi unosimo u svoju gramatiku taj spasonosni predlog »sa« – naše biće nalazi se u prostoru saveza s Bogom koji nije oročen ni uslovljen, jer smo Njegova voljena deca. Imamo stenu na koju možemo da se oslonimo, imamo Saveznika na kojeg možemo da računamo.
Duh Sveti kao princip zajedništva
Deset dana posle praznika Isusovog uzdizanja dolazi praznik Duhova. Taj praznik ove godine slavimo u vreme pripreme za Biskupski sinod. Ta koincidencija je promislena. Znak vremena. Slavlje silaska Duha Svetog pruža dragocene podsticaje za delo izgradnje jedne sinodske crkvene zajednice – zajednice u kojoj vlada duh zajedništva, dijaloga, saradnje, povezanosti i uzajamnosti. Ceo sinodski proces, od svojih početaka na nivou mesnih Crkava pa sve do sednica sinodske skupštine u Rimu, želi da osvesti vernika da na svom putu vere ne korača sam, nego povezan s drugima koji su verovali pre njega, koji veruju zajedno s njim i s onima kojima se vera predaje. Glavni promoter zajedničkog hoda je Duh Sveti. On je princip zajedništva već na samim počecima bez početka – u životu Presvetog Trojstva Boga Oca, Sina i Duha Svetog. U Božjoj stvarnosti neprekidno pulsira dinamika ljubavi. Ljubavi koja se ostvaruje kao čisto darovanje. Taj čin darovanja zovemo Otac. Čin darovanja, rađanja, povlači sa sobom proces »biti darovan«. To darovano postojanje, primanje, zovemo Sin. Darovanje i primanje, darovati i biti darovan, dva su različita procesa koji su neodvojivi. Otac je neprekidno okrenut prema Sinu, Sin prema Ocu. Proces povezivanja, uzajamnosti, zovemo Duh Sveti. On je najjači zagrljaj Oca i Sina, tako da Sin ne može da se izmakne Ocu ni Otac Sinu. Duh Sveti je ono večno zajedno Sina s Ocem i Oca sa Sinom.
Tog Duha kojim je sam Isus bio pomazan i opečaćen, jer i kao čovek na sinovlji način pripada Bogu Ocu, Isus šalje svojim vernima – da ih podseća na Isusove reči. Duh Sveti nam doziva u pamet Isusove reči – to znači da nas povezuje s Isusom, pridružuje nas Njegovoj sudbini. Duh Sveti otvara srce i razum da shvatimo i prihvatimo Isusa kao prijatelja, brata i učitelja, uprkos tome što nas od Njega deli dve hiljade godina. Poučeni Duhom znamo da Isus nije samo junak iz davne prošlosti koji puni stranice arhivske građe čuvane u muzeju, On je živi uskrsli Gospod, onaj ko nas najbolje poznaje i najviše voli – zato je nama savremeniji od svih drugih savremenika. Duh Sveti, dozivajući nam u pamet Isusove reči, omogućuje da životni put postaje hod s Kristom ‒ to je prva karakteristika sinodske Crkve.
Povezujući s Kristom, Duh Sveti nas pridružuje Isusovoj sudbini voljenog Sina Boga Oca – time nas stavlja u Očevo naručje kao Njegovu decu i mi radosno kličemo: Abba, Oče!, obraćajući se Bogu kao svome Ocu. Tako se na hod s Kristom nadovezuje druga karakteristika sinodalnosti – život kršćana je hod Božjeg sina/kćeri s Nebeskim Ocem, u poslušnosti Ocu.
Duh Sveti deluje i u horizontalnoj ravni, u ravni međuljudskih odnosa ‒ od onih koji ispovedaju ime Isusovo i diče se Božjom ljubavlju stvara zajednicu braće i sestara. Ukorenjeni u Sinu, oslonjeni na Božje očinstvo, prihvatamo i shvatamo logiku primanja i darovanja, osnovna načela Isusovog učenika i Božjeg deteta: onaj ko je voljen, i sam voli; ko je saslušan, i sam sluša; ko je primio, i sam daruje; ko je pomiren, i sam gradi mostove – evo sinodalnosti kao zajedničkog hoda s braćom!
Vlč. Andrej Đuriček