Foto: josh Applegate Unsplash
Početkom maja na ulicama Beograda osvanuli su čudni bilbordi, čudni zato što nisu reklamirali nikakav proizvod niti su skretali pažnju na neku uslugu. Cela površina bilborda prekrivena je crnom bojom, u sredini se nalazi datum 3. maj 2023, a pod datumom prosta rečenica: Pamtimo. Reč je o diskretnom podsećanju na neviđenu tragediju koja je tog kobnog dana pogodila Srbiju. Tih prvih majskih dana, odmah posle produženog prvomajskog vikenda, dva događaja zaustavila su život u Srbiji i oduzela dah – masovna ubistva u beogradskoj osnovnoj školi i po selima oko Mladenovca. Strašni bilans te krvave orgije glasi: 18 izgubljenih života. Tragedija je to bez presedana u istoriji Srbije, presedan po više osnova ‒ prema načinu, mestu zločina i uzrastu žrtava i egzekutora. Posle kratke paralize društva zbog ogromnog zaprepašćenja, krenulo se u analize, tumačenja i prognoze. Psiholozi, sociolozi, pedagozi, kriminolozi i političari pnude svoja objašnjenja i predlažu rešenja kao mogućnost izlaska iz krize koju su ova nedela raskrinkala, iznoseći na videlo ono što je tinjalo ispod površine. Uzroci se traže u atmosferi nasilja, agresije, netrpeljivosti, oštrih polarizacija, netolerancije koju podgrevaju a ponekad i kreiraju mediji i društvene mreže. Posebno su se na meti kritike i osude našle strast prema posedovanju oružja i njegova laka dostupnost. Na represivan odgovor državnog aparata nije se dugo čekalo – vlast je odmah uvela nove mere bezbednosti u društvu: dežurstva policajca u školama i stroga kontrola prakse držanja i korišćenja vatrenog oružja kao i pooštravanje kriterijuma za izdavanje dozvola za posedovanje oružja.
Krštenje kao permanentni proces saobražavanja s Kristom
Nas vernike Katoličke Crkve ova tragedija je zadesila usred uskrsnog vremena, kada slavimo Isusovu pobedu nad destruktivnim snagama zla. U ovom vremenu snažno odjekuje poziv da još čvršće prionemo uz put vere koji smo započeli primanjem sakramenta krštenja. Upravo uskrsno vreme potcrtava bitnu istinu: sakrament krštenja nije samo nekakav jednokratni akt, nalik ceremoniji, posle čijeg obavljanja će ostati samo kao beleška u matičnim knjigama ili kao uspomena na slici ili video-zapisu. Sakrament krštenja inaugurira poseban životni stil, mentalitet koji kao platforma nosi celokupnu stvarnost ljudskog samoostvarenja. Krštenje je početak života kao permanentnog procesa saobražavanja s Kristom, procesa postojanja kristolikim. Ova kristolikost, »biti kao Krist«, naš je verski odgovor na tragediju ubijanja i nasilja koja je zapljusnula našu državu; ujedno je naš doprinos izgradnji zajednice u kojoj građani nisu pretnja jedni drugima.
Slika Presvetog Trojstva kao uzor života na zemlji
Kategorije koje obuhvataju tajnu Isusove osobe su sinovstvo i bratsvo – one su kamen temeljac zajedništva u kojem niko ne diže ruku na drugoga. Unutar života Presvetog Trojstva, sebedarovanje Oca konstituiše Sina kao plod očinske ljubavi, Sin je taj koji se uvek nalazi u odnosu s Ocem, okrenut prema Njemu kao darovana egzistencija koja u ljubavi Oca otkriva izvor samog sebe i garanciju svog opstanka. To sebedarovanje Oca Sinu preliva se i kulminira u konkretnosti čoveka Isusa iz Nazareta – Sin Božji je postao čovek. U Isusu Kristu Božjem Sinu, koji je radi nas postao čovek, ljudski svet je uključen u sinovlji odnos s Bogom, kome može da se obraća kao Ocu u duhu sinovljeg poverenja i pouzdanja. Isus deli, saopštava drugima svoje sopstveno iskustvo sina, jer želi da po Njemu postanemo slušaoci i primaoci Očeve poruke ljubavi, da s Njim i po Njemu verujemo u ljubav Boga Oca koja nam prethodi kao izvor postojanja i saginje se prema nama još pre nego što smo napravili prve korake; da verujemo u Božje pamćenje koje nas se uvek seća, i onda kad iz ljudskih glava izvetre uspomene na nas; da poverujemo Bogu koji nas hoće kao svoje sinove i kćeri.
Ljubav kao osnov dobre budućnosti
Ovo Isusovo i naše iskustvo sinovstva ima najpre pasivan karakter – biti voljen, staviti samog sebe u Očev zagrljaj, dozvoliti da se bude predmet Božje očinske ljubavi: radi se o sinovstvu jer se vlastito Ja otkriva kao sačuvano, pohranjeno i prisutno u ljubavi Boga Oca. Ali ovo Isusovo iskustvo ne iscrpljuje se samo u pasivnoj dimenziji primanja. U iskustvu biti voljen, biti predmet Božje očinske ljubavi kao Sin, Isus slobodno i svesno poučljivog srca i uma sam bira ljubav kao svoj životni stil, opredeljuje se za ljubav kao vlastiti način samoostvarenja – jednostavno, u sinovljoj poslušnosti uči od Oca kako zavoleti sva ljudska bića. Sam otkriva ljubav kao put koji vodi do srećnog cilja, sam prihvata ljubav kao plan kojem pripada sigurna budućnost. U tom smislu onaj ko je prvenstveno Sin svestan ljubavi Boga Oca, postaje brat koji se aktivno zalaže za druge. Čovekoljublje prema Isusovom primeru ne spada u kategoriju ljudskog humanizma ili altruizma, nego potiče iz njegove vertikalne dimenzije – iz odnosa s Bogom koga drži za Oca. Prema tome, ko pažljivo poput Isusa osluškuje Očevu ispovest ljubavi ‒ i sam postaje radosna vest tužnima; onaj ko je obgrljen ljubavlju Boga Oca ‒ i sam postaje ruka koja isceljuje, diže klonule, podupire slabe; onaj ko je po Kristu pomiren s Bogom ‒ i sam postaje graditelj mostova u društvu; onaj ko se hrani ljubavlju Boga Oca ‒ i sam deli hranu gladnima i poji žedne. Krštenik kao učenik i sledbenik Isusa Krista gradi zajedništvo, promoviše saradnju, gaji kulturu dijaloga, angažuje se za opšte dobro, pruža ruku pomirenja, razvija odnos solidarnosti spram slabih, stoji na strani ugroženih, suprotstavlja se iskušenjima nasilja, korupcije i manipulacija jer je svestan da smo svi voljeni ljubavlju Boga Oca i da iskustvo sinovstva vodi prema bratstvu. Vera u Boga Oca koji nas je u svom Sinu Isusu Kristu zavoleo kao svoju voljenu decu i čiji početak ispovedanja je sakrament krštenja, tako predstavlja najjači razlog zašto da svoje snage investiramo u izgradnju zajednice u kojoj svaki član može da se oseća bezbedno i prihvaćeno. Eto kako krštenje može da postane važan društveni činilac…
Vlč. Andrej Đuriček