Drugog dana svoje apostolske posete Lisabonu povodom 37. Svetskog dana mladih, u četvrtak, 3. avgusta, papa Franja se sastao sa studentima portugalskog katoličkog univerziteta (Universidade Catolica Portuguesa) u glavnom gradu Portugala.
Papa je u svom govoru na početku podelio svoje razmišljanje o tome šta znači biti „hodočasnik“. To je lepa reč o čijem značenju vredi razmisliti. To doslovno znači ostaviti po strani svakodnevicu i krenuti na put sa ciljem, putovati „po poljima“ i „preko svojih granica“, odnosno izvan sopstvene zone komfora ka novom horizontu značenja. Pojam „hodočasnik“ lepo odražava naše ljudsko stanje, jer se svako od nas, poput hodočasnika, suočava sa velikim pitanjima na koja nema jednostavnih i neposrednih odgovora, već nas pozivaju da krenemo na put, da pobedimo sebe, da krenem dalje. To je proces koji učenik dobro razume, jer se tako rađa nauka. I tako duhovno traganje raste. Tako počinju duhovna putovanja. S pravom zaziremo od brzih i unapred pripremljenih odgovora, jednostavnih rešenja koja nam se čine nadohvat ruke, kao da su nam ispala iz rukava, ne ostavljajući mesta za dublja pitanja. U jednoj od svojih prispodoba, Isus koristi sliku dragocenog bisera koji samo mudri i snalažljivi traže i nalaze, oni koji su spremni da daju sve od sebe i da rizikuju sve što imaju da bi ga stekli (usp. Mt 13, 45- 46). Tražiti i rizikovati: ovo su dva izraza koji opisuju putovanje hodočasnika, rekao je Papa u svom govoru.
Citirajući portugalskog pesnika Pesua, koji je svojevremeno rekao: „Biti nezadovoljan znači biti čovek“, papa je istakao da se ne treba plašiti da se osećamo malo nemirno, misleći da to što radimo nije dovoljno. Nezadovoljstvo je, u ovom smislu I u pravoj meri, dobar protivotrov za pretpostavku o samodovoljnosti i narcisoidnosti. Nepotpunost karakteriše naše stanje tragača i hodočasnika jer, kako kaže Isus, „mi smo u svetu, ali nismo od sveta“ (usp. Iv. 17, 15-16). Pozvani smo na nešto veće, da se vinemo u visine, ali pre toga treba da raširimo krila i poletimo. Zato ne treba da se uplašimo ako osećamo žeđ u srcu, ako osećamo nemir, neispunjenost, čežnju za smislom i budućnošću! To ne znači da smo bolesni, već, naprotiv, da smo živi! Treba da brinemo samo ako smo voljni da zamenimo put kojim se nalazimo bilo kojim odmorištem, dovoljnim samo da nam pruži iluziju udobnosti; samo kada lica zamenimo ekranima, samo kada realno zamenimo virtuelnim; samo kada više volimo jednostavne umrtvljujuće odgovore nego bolna pitanja.
Papa je u svom govoru pozvao studente da nastave sa potragom i da budu spremni na rizik. U ovom istorijskom trenutku, naš svet se suočava sa ogromnim izazovima i slušamo bolne vapaje mnoge naše braće i sestara. Ali usudimo se da pomislimo da nismo u smrtnoj agoniji, već na putu rađanja, ne na kraju, već na početku velikog novog poglavlja istorije. Budite, dakle, protagonisti „nove koreografije“ koja u centar stavlja čoveka, budite koreografi plesa života, pozvao je Papa studente u svom govoru na susretu koji je održanom u Lisabonu drugog dana Papine posete Portugalu.
Samoodržanje je uvek iskušenje, reakcija na strahove koji iskrivljuju naš pogled na stvarnost. Kada bi seme gledalo da se sačuva, potpuno bi uništilo svoju reproduktivnu moć i sve nas osudilo na glad. Da su zime samo gledale da se sačuvaju, ne bismo mogli da se divimo proleću. Stoga, pronađite hrabrosti da sumnje zamenite snovima: nemojte biti menadžeri strahova, već preduzetnici snova!, pozvao je Papa.
Univerziteti, nastavio je Sveti Otac, ne bi bili od koristi kada bi jednostavno obrazovali nove generacije da ovekoveče današnji sistem elitizma i nejednakosti u svetu, u kojem je visoko obrazovanje privilegija nekolicine srećnika. Ako se znanje ne prihvati kao odgovornost, ono ostaje besplodno. Ako neko ko je stekao visoko obrazovanje – što je danas u Portugalu, kao i u celom svetu, i dalje privilegija – ne pokuša da da nešto zauzvrat za ono što je dobio, nije u potpunosti razumeo šta mu je dato. U Knjizi Postanka, prva pitanja koja Bog postavlja čoveku su: „Gde si ti?“ (Post. 3,9) i „Gde ti je brat?“ (Post. 4,9). Dobro je da se zapitamo: Gde sam ja? Da li sam zarobljen u sopstvenoj čauri ili sam spreman da rizikujem da napustim svoju sigurnost i postanem veran hrišćanin, radeći na oblikovanju sveta pravde i lepote? I dalje: gde mi je brat? Iskustva bratskog služenja, kao što je Missao Pais i mnoga druga koja se dešavaju u akademskim zajednicama, treba smatrati ključnim za one koji pohađaju univerzitete. Stečeni akademski stepen ne treba posmatrati samo kao dozvolu za postizanje ličnog blagostanja, već kao mandat da se posvetite pravednijem i inkluzivnijem, odnosno istinski naprednijem društvu, rekao je Papa i uputio pitanje studentima, nazivajući ih „hodočasnicima znanja“: Šta želite da postignete u Portugalu i svetu? Kakve promene, kakve transformacije? I kako univerziteti, posebno katolički, mogu da doprinesu tome?
U nastavku svog govora, Papa je naglasio da moramo prepoznati dramatičnu i hitnu potrebu da brinemo o našem zajedničkom domu. Međutim, to se ne može učiniti bez pravog preobraćenja srca i promene antropološke vizije na kojoj počiva ekonomski i politički život. Ne možemo se zadovoljiti ni pukim „palijativnim” merama ili stidljivim i dvosmislenim kompromisima, jer „polumere jednostavno odlažu neminovnu katastrofu”. Radi se, naprotiv, o preuzimanju odgovornosti za ono što se, nažalost, odlaže: potrebu da se redefiniše ono što nazivamo progresom i razvojem. Jer, u ime napretka, bilo je previše nazadovanja. Vi ste generacija koja može da prevaziđe ovaj izazov: imate najnaprednije naučne i tehnološke alate u svojim rukama, ali nemojte upasti u zamku delimičnih pristupa. Ne zaboravite da nam je potrebna potpuna ekologija, da treba da slušamo patnju planete zajedno sa patnjom siromašnih; da dramu dezertifikacije trebamo povezati sa dramom izbeglica; temu migracija sa temom opadanja nataliteta; da treba da se bavimo materijalnom dimenzijom života unutar duhovne dimenzije. Umesto polarizovanih pristupa, potrebna nam je sveobuhvatna vizija.
Učinite svoju veru verodostojnom kroz svoje izbore. Jer ako vera ne proizvodi ubedljive stilove života, neće biti „kvasac“ u svetu. Hrišćaninu nije dovoljno da bude ubeđen, on mora da bude i ubedljiv. Naša dela su pozvana da radosno i radikalno odražavaju lepotu jevanđelja. Štaviše, hrišćanstvo se ne može živeti kao tvrđava okružena visokim zidinama, tvrđava koja podiže bedeme protiv sveta. U svakom dobu, jedan od najvažnijih zadataka za hrišćane je da povrate smisao utelovljenja. Bez utelovljenja, hrišćanstvo postaje ideologija; to je utelovljenje koja nam omogućava da budemo zadivljeni Hristovom lepotom otkrivenom u svakom bratu i sestri, svakom čoveku i ženi, rekao je Papa u svom govoru studentima u Lisabonu.
Izvor: IKA