Posle kontinentalne sinodske skupštine u Pragu, predsednik Veća evropskih biskupskih konferencija (CCEE) nadbiskup Gintaras Grušas je optimističan. Evropsku fazu svetskoe Sinode vidi kao važan korak, kaže u intervjuu za KNA.
Sa nadbiskupom Grušasom razgovarao je novinar Ludvig Ring-Ajfel. U nastavku prenosimo ceo intervju sa KNA.
Gospodine nadbiskupe, šta je po Vama bilo najvažnije na susretu u Pragu?
Upravo iskustvo sinodalnosti omogućilo nam je da razmenjujemo ideje. Laici, redovnici, biskupi – da možemo da slušamo jedni druge. Ovo slušanje, kako na plenarnoj sednici tako i u malim grupama, dovelo nas je do napredovanja u međusobnom razumevanju. Takođe smo jasnije videli rane koje mnogi ljudi imaju. To su veoma različite rane u različitim zemljama, ali to su uvek rane u telu Hristovom, rane u njegovoj Crkvi. Iako se iskustva i mišljenja o tome kako da se nosimo sa njima razlikuju, zajedničko slušanje nam pomaže da idemo napred i rastemo zajedno. I to iskustvo je važnije od bilo kog teksta koji može da izađe. Takođe će nam pomoći u našim narednim koracima na ovom putu, odnosno na skupštinama u Rimu u oktobru i kada se vratimo u naše zajednice.
Među različitim mišljenjima bio je i izvesni jaz između zapadne i istočne Evrope, šta utiče na vizije obnove Crkve. Može li se ovaj jaz premostiti razmenom u Pragu?
Neko je mudro primetio da takve razlike postoje ne samo između Istoka i Zapada, već i između Severa i Juga. Postoje različite kombinacije iskustava i mislim da nije bila poenta da se te razlike razreše. Radilo se o deljenju, slušanju i razumevanju. Jedan od biskupa je rekao: Nekada smo mnogo pričali jedni o drugima i pisali pisma, a sada konačno razgovaramo jedni sa drugima.
Pre skupa u Pragu se čulo da zbog reformskih predloga iz Nemačke preti opasnost od šizme i raskola. Da li je ta opasnost sada prevaziđena?
Nisam čuo nikakav izraz želje da bi se napuštala Crkva. Mnogo više sam čuo želju da se bude Crkva. Ali verovatno bi trebalo da postoje različiti načini postojanja Crkve, i to je ono o čemu govorimo. I taj dijalog će nam pomoći da se bolje razumemo i da tražimo načine na koje je jedinstvo u različitosti moguće i da – to je jedan od sinodalnih elemenata – da ostvarimo zajedništvo naše misije. Zato je važno da slušamo jedni druge i Božiju reč. Ovo nam pomaže da živimo to zajedništvo.
Kako objašnjavate ljudima u Vilniusu šta znači biti sinodalna Crkva?
Objašnjavam da je sinodalnost veoma staro načelo u Crkvi i da ga sada moramo ponovo učiti. I zato se ne radi o promeni crkvenog učenja, već o promeni načina na koji živimo kao Crkva. I da nas je papa Franja poslao na ovaj dugi put da to zaista naučimo i primenimo, a ne tek samo površno. To će takođe promeniti stil naše misije.
Ovde u Pragu, laici su dali važan doprinos u četiri od šest dana. Zar to ne bi trebalo da bude moguće i na sinodskoj skupštini u Rimu?
Mislim da se krećemo u tom pravcu. Trenutno razvijamo nove strukture na nekoliko mesta koje će nam pomoći da budemo sinodalna Crkva. Papa je već preimenovao nadležni sekretarijat u Rimu. Više nije nadležano za Sinodu biskupa, nego jednostavno za Sinodu. Poslednjih decenija videli smo mnoge promene u strukturama, a takođe i u kanonskom pravu, ono nije samo statično, već se menja iznova i iznova. Hoće li oktobarska skupština biti sasvim drugačij sinoda od onih koje smo do sada poznavali? Verovatno ne. Hoćemo li pričati o takvim promenama? Verovatno da.
Izvor: IKA