Dušni dan, pomen svih vernih mrtvih, tokom kojeg vernici idu na groblja, pale sveće i polažu cveće u znak sećanja na pokojnika, mole se za njihove duše, preporučujući ih na milost i ljubav Oca Nebeskog. Smrt nema poslednju reč, a grob nije čovekova poslednja stanica, već budućnost čovek u zajedništvu sa Ocem u čijem srcu ima mesta za sve ljude i kod kojeg ima mnogo stanova za svakog. Ovaj praznik ima svoje začetke u Starom zavetu, kada je Juda Makabejac poslao dve hiljade srebrnih drahmi u Jerusalim da prinese žrtvu okajnicu za grehe palih vojnika. U Svetom pismu je zapisano: “To vrlo lijepo i plemenito djelo učinio je jer je mislio na uskrsnuće. Jer da nije vjerovao da će pali vojnici uskrsnuti, bilo bi suvišno i ludo moliti za mrtve…”
Zato, kada danas odete na grobove pokojnika, ukrasite ih cvećem i zapalite sveće, zapamtite da je mnogo važnije moliti se za njih i prikazati svetu misu za njihovu dušu. Ovaj spomendan je osnovao sv Odilon, benediktinac iz opatije Kluni. Krajem 10. veka uveo je obavezno slavljenje ovoga dan pomena posle praznika Svih svetih. Ova praksa je primenjivana na različitim mestima u Crkvi, ali je sv. Odilon imao odlučujuću ulogu u uvođenju ovog praznika. Kao opat u to vreme imao je vlast nad više od hiljadu benediktinskih samostana širom Evrope. Zvanični spomendan svih vernika mrtvih potvrdila je i Sveta Stolica 1311. godine.
Ovaj spomendan je značajan i po tome što je svakom svešteniku dozvoljeno da danas služi tri mise. Tu privilegiju prvo su dobili sveštenici u Španiji 1748. godine, a papa Benedikt XV. 1915. proširio je na celu Crkvu. Sveštenik prikazuje jednu misu na svoju nakanu, drugu na nakanu Svetog Oca, a treću za sve verne mrtve. Uz praznik Dušnog dana i praznik Svih Svetih može se zadobiti potpuni oprost za duše u čistilištu. Zato je potrebno ići na ispovest, učestvovati u misnom slavlju i pričestiti se, izmoliti Oče naš i Verovanje na nakanu Svetog Oca i posetiti groblje.