Sv. Albert Veliki, biskup i crkveni naučitelj, univerzalni genije svog vremena, zaštitnik teologa, studenata, prirodnjaka, rudara. Bio je jedan od najznačajnijih ljudi svog vremena. On je jedini naučnik koji je dobio pridev „veliki“, što pokazuje širinu i dubinu njegovog učenja, koja ga je ukrašavala zajedno sa svetošću života. Dobio je zbog svog sveobuhvatnog znanja, ime – „univerzalni lekar“. Rođen je između 1193. i 1206. godine u nemačkom gradu Lauingenu na Dunavu. Studirao je teologiju, filozofiju i medicinu u Padovi, a 1221. ili 1223. godine stupio u dominikanski red, protiv volja sopstvene porodice. Po završetku studija predavao je na univerzitetima širom Evrope. Dolazilo je da ga sluša toliko učenika da je morao da predaje na trgovima. Bio je i učitelj sv. Tome Akvinskog, za koga je predvideo veliku naučnu budućnost i sa kojim je Aristotelovu misao preneo na zapadnjačku misao filozofije.
Iako je bio svestran naučnik, bio je i veoma skroman čovek. Zalagao se za mir među narodima i gradovima. Putovao je peške, obilazio siromašne, usput je prosio hranu i molio za skromno prenoćište, a kao poglavar reda to je propisao i svojoj subraći. Bio je pravi redovnik, duhom i životom siromašan. Mnogi su se divili njegovom životu, duhovnosti i otmenosti duha i izgleda. Napisao je brojna dela koja se i danas čitaju i proučavaju. Poslednjih godina života radio je u Kelnu, gde je preminuo 15. novembra 1280. godine. Godine 1622. blaženim ga je proglasio papa Grgur XV, a svecem i crkvenim naučiteljem 1931. papa Pio XI, a zaštitnikom prirodnih naučnika 1941. papa Pio XII. U ikonografiji ga prikazuju kao dominikanskog redovnika ili kao biskupa sa knjigom i perom u ruci, što ilustruje njegovu bogat književni i naučni rad. Život i delo svetog Alberta je dokaz da su nauka i vera srodne sile koji uzdižu čovečanstvo u visine.