Danas je spomen sv. Elizeja proroka koji je živeo u 9. veku pre nove ere. O njemu piše u starozavetnoj Prvoj i Drugoj knjizi o kraljevima. Rođen je u Abel-Meholahu. Bio je iz bogate porodice, bavio se zemljoradnjom i bio prilično imućan. Na tom mestu ga je pronašao prorok Ilija za plugom, kada se vraćao sa gore Horeba jordanskom dolinom. Zaklao je sve svoje volove (12 pari), pripremio gozbu, a zatim krenuo za Ilijom da mu služi. Svojim životom je opravdao značenje svog imena što znači „Bog je moje spasenje“.
Prema biblijskom predanju, bio je čudotvorac. Učenik proroka Ilije nastavio je svoje delo, a kada je Ilija uzašao na nebo u ognjenim kolima, Elizej je primio snagu i moć Ilijinog duha. On je nasledio „izobilje Ilijinog duha“ i Ilijin ogrtača koji mu je bio od posebne pomoći. On je svojim plaštem podelio vode reke Jordan da bi je prešao, kao što je to jednom učinio Mojsije na Crvenom moru. A posle njegove smrti u kontaktu sa prorokovim kostima mrtvak je oživeo: „Dogodilo se da neki, sahranivši čoveka, baciše mrtvaca u Elizejev grob i odoše. Mrtvac, dodirnuvši Elizejeve kosti, ožive i stade na noge.” Uradio je mnogo čuda, među njima i umnožavanje hleba.
Elizej je igrao ključnu ulogu u verskom i političkom životu izraelskog naroda. Njegovo štovanje na Zapadu su posebno širili redovnici karmelićani koji su ga smatrali drugim osnivačem svog reda. U predanju je ostalo poznato da su relikvije sv. Elizeja proroka u 8. veku prenesene u Ravenu.
Setimo se i etiopskih mučenika koji su 1638. godine podneli mučeništvo zbog naveštanja Isusa Hrista u sredini monofizita, jednim od prvih sledbenika sa početka hrišćanstva. Podsetimo, na prvim saborima rešavani su temelji katoličke doktrine, posebno u pogledu Isusove ličnosti, njegove čovečanstva i božanstva. Dok su jedni isticali ljudskost, drugi su insistirali na Isusovom božanstvu. Na jedanom od sabora usvojeno je ispravno učenje po kome je Isus druga božanska osoba, koja ima i ljudsku i božansku prirodu, nepodeljenu i nepomešanu. Bila su česta odstupanja od učenja o Hristovoj volji. U svemu tome trebalo je mnogo mudrosti Duha Svetoga i hrabrih ispovednika koji su znali da razaznaju iluziju od stvarnosti.
Pošto je monofizitska Crkva bila prisutna u Etiopiji dugo vremena, pape su stalno tražile da pošalju misionare i propovednike da taj narod zaštite od naleta islama i privedu ga pravoverju. Tako je i papa Julije III u 16. veku poslao isusovačke misionare koji su tu delovali do 1633. godine kada su prognan. Otac Apolinar de Almeida uspeo je da ostane sakriven sa svoja dva brata naredne tri godine, pune siromaštva, gladi, straha od prokazivanja i smrti. Na kraju su ih ipak otkrili, zatvorili, mučili, i najzad dali razjarenoj gomili da ih kamenuju. Bilo je to 1638. godine. Tokom ovih progona ubijeno je ukupno osam misionara, isusovačkih mučenika u Etiopiji.