Grgur Nisenski (Niški) je mlađi brat Bazilija Cezarejskoga, rođen između 335. i 340. godine. Svoje vaspitanje i obrazovanje duguje Baziliju, kojeg je često nazivao ocem i učiteljem. Ne treba zanemariti ni uticaj sestre Makrine, iako je Grgur u samom početku preuveličavao asketizam svoje porodice, kojem su se gotovo svi u tom periodu posvetili. On je prihvatio službu lektora i, shodno tome, kršten je oko 360. godine, ali nije pokazao želju da prihvati asketski izbor i ideal svog brata, a Grgur Nazijanski ga optužuje da odbacuje svete knjige, ceneći svetovno ime retora više nego hrišćanina. Osim što je bio učitelj govorništva, on se i oženio ali je ipak, pod uticajem Grgura Nazijanskog, odlučio da uđe u samostan koji je osnovao Bazilije na reci Iris na Crnom moru.
Bazilije ga 372. imenuje biskupom u Nisi, malom gradu u mitropolitskom okrugu Cezareje, ali nije ispunio očekivanja svog brata. Nije bio sklon pastoralnoj administraciji i upravljanju, niti je svojevoljno prihvatio biskupsku službu, ali je ipak otišao u Niš. Nije imao potrebnu čvrstinu pred narodom, niti sposobnost za crkvenu politiku, a još manje za upravljanje materijalnim dobrima, što su iskoristili arijanski biskupi i dvorski prelati, pa su ga, u njegovom odsustvu na jednoj sinodi održanoj 376. skinuli sa biskupske katedre. 378. godine, nakon smrti cara Valenta, Grgur se vratio na biskupsku stolicu i ostao do svoje smrti. Učestvovao je na Antiohijskoj sinodi 379. godine, gde je dobio zaduženje vizitatora biskupija na Pontu, a u tom periodu, tačnije 380. godine, izabran je za nadbiskupa i mitropolita Sebaste, prinuđen da prihvati upravljanje tom biskupijom za nekoliko meseci. Njegova uloga na Carigradskom saboru 381. godine zajedno sa Nazijancem bila je značajna. Kasnije će u carsku prestonicu dolaziti i u drugim prilikama: držao je oproštajne govore povodom smrti princeze Pulherije i carice Flacile 385. godine, a učestvovao je i na sinodi 394 godine. Verovatno i sam umire 394. godine, jer o njegovim aktivnostima više nema ni traga.