Angelo Giuseppe Roncalli, budući papa Ivan XXIII., rođen je 25. novembra 1881. godine u mstu Sotto il Monte, na severu Italije. Rođen je u siromašnoj, seljačkoj porodici sa dvanaestoro deca. Detinjstvo je proveo u rodnom selu. Sa 12 godina otišao je u internat za dečake u Bergamu. Nekoliko godina kasnije počeo je da vodi svoj Dnevnik duše koji je vodio do svoje smrti. U njega je zapisivao svoje najdublje misli, a taj dnevnik će pomoći i nama da saznamo mnogo o papi Roncalliju. Nakon internata u Bergamu, mladi Angelo odlazi u Papinsko sjemenište u Rimu. Po odsluženju vojnog roka, 1904. godine zaređen je za sveštenika i preuzima službu tajnika bergamskog biskupa. Tokom Prvog svetskog rata bio je sanitetski podnarednik, zatim vojni kapelan.
Posle rata radi u sjemeništu u Bergamu. Istovremeno je aktivan kao predavač u Katoličkoj akciji. Kao profesor osnovao je Studentski dom. Godine 1920. papa Benedikt XV. postavlja ga za predsednika misijskog apostolata za Italiju. Pet godina kasnije, papa Pio XI. imenuj ga za biskupa i šalje ga kao vizitatora u Bugarsku da bi pomogao što većem povezivanju katolika različitih obreda među sobom. Njegova dužnost je takođe bila da uspostavi odnose poštovanja sa pripadnicima pravoslavne vere.
Biskup Roncalli je u Bugarskoj brzo stekao naklonost naroda svojom brigom za običnog čoveka. Posle deset godina službe u Bugarskoj, poslat je kao diplomata u Tursku. Kao apostolski delegat za Tursku i Grčku za vreme nemačke okupacije Grčke, biskup Roncalli je nabavljao pomoći grčkom stanovništvu i sprečio deportaciju grčkih Jevreja u logore smrti.
Papa Pio XII. imenovao ga je apostolskim nuncijom u Francuskoj 1944. godine, a 1953. i kardinalom i patrijarhom u Veneciji. Kao nuncije u Parizu zauzimao se za nemačke ratne zatvorenike. Podržavao je napore francuskih biskupa da povrate radnike kroz nove pastirske puteve. Odbio je zahteve za opoziv trideset tri biskupi optuženih za saradnju sa Višijevim režimom.
Postaje naslednik pape Pija XII. 1958. godine. Uzeo je ime papa Ivan XXIII, a papinsko geslo mu je bilo “Poslušnost i mir”. Nakon što je izabran za papu, izjavio je: „To je kao san, a opet, dok ne umrem, to će biti dostojanstvena stvarnost mog života“. Od samog početka svog pontifikata, papa Ivan XXIII. pravi velike promene u Vatikanu. Ono što ga čini posebnim bilo je očigledno da je „sišao“ među ljude i da želi da bude blizak svima. Iako su mnogi smatrali, da je zbog svojih 77 godina on samo „privremeno rešenje“, prevarili su se. Želeo je da bude dobar pastir svima. „Dobri papa“ je sazvao konzistorij iste godine kada je izabran i imenovan dvadeset tri nova kardinala iz celog sveta, što je značajno povećalo Kardinalski zbor. Samo tri meseca nakon svog izbora, papa je kardinalima okupljenim u bazilici sv. Pavla izvan zidina objavio svoju odluku o sazivanju Drugog vatikanskog koncila. Ta objava je zaprepastila prisutne kardinale,ali su i svi u svetu bili iznenađeni. Svi su očekivali nešto od pape, ali ne to. Papa je želeo da sprovede obnovu Crkve u odnosu na svet i da joj da put za dijalog sa svim ljudima, nevernicima ili vernicima drugih vera ili drugih veroispovesti, kao i tražiti jedinstvo Rimske crkve sa Istočnim crkvama. Svojim biskupima je rekao: „Crkva nije muzej koji treba čuvati, nego bašta koju treba obrađivati…“
Na početku II. Vatikanskog sabora, 11. oktobra 1962. godine, najavio je obnavljanje Kodeksa crkvenog prava, posadašnjenje Crkve i pružio je ruku drugim hrišćanskim Crkvama. Godinu kasnije objavio je okružnicu “Pacem in terris” u kojoj se zalagao za ljudsko dostojanstvo, bez obzira na pripadnost. Svoju veličinu je dokazao i uklanjanjem izraza iz molitvenih obrazaca koji vređaju Jevreje.
Papa Ivan XXIII. nije dočekao kraj Sabora, nego je u maju 1963. doživeo izlivanje krvi u mozak, a 3. juna 1963. god. završio ovaj zemaljski život. Tih dana Papa je rekao svojim saradnicima: „Moje vreme na zemlji se završava. Ali Hrist živi i Crkva nastavlja svoje delo“. Njegovoj sahrani je prisustvovalo daleko više ljudi nego bilo kojoj drugoj sahrani ranijeg pape, što je rezultat njegove otvorenosti i blagonaklonosti. Svojom dobrotom, jednostavnošću i smislom za humor osvojio je celi svet, pa su ga pa je nazvan Papa Dobri ili još jednostavnije Ivan Dobri. Papa Ivan Pavao II. proglasio ga je 2000. god. blaženim, a 27 aprila 2014. godine papa Franjo ga je zajedno sa papom Ivanom Pavlom II., proglasio svetim.