Sveta Terezija od Djeteta Isusa, redovnica karmelićanka i najmlađa crkvena naučiteljica, zaštitnica misija. Rođena je 2. januara 1873. godine u malom mestu Alenson u Normandiji u pobožnoj porodici. Terezija je bila najmlađa u porodici od devetoro dece, od kojih je četvoro rano umrlo. Kad je imala četiri godine umrla joj je majka, to je za mladu Tereziju bio veliki gubitak. Nakon smrti majke, otac se sa ćerkama preselio u Lisieuk 1887. godine i svu pažnju usmerava na podizanje svoje ćerke. Terezijina sestra Paulina, koja joj je zamenila majku, ušla je u samostan karmelićanki u Lisieuk. Posle nje to je uradila i najstarija sestra Marija. Treća sestra Leonija ušla je u samostan klarisa. Dve sestre, Celina i Terezija rasle su zajedno.
Terezija je takođe osetila redovnički poziv i želela je da uđe u karmelski samostan gde su već bili njene dve sestre, ali je bila premlada. To je nije pokolebalo. Tražila je dozvolu crkvenih i samostanskih poglavara. Kada joj nisu dozvolili u Rimu je lično, licem u lice, zamolila papu Lava XIII. za dozvolu za ulazak u samostan. Protiv svih pravila, sa samo 15 godina, ušla je u najstroži samostan u Lisieuku, sa nakanom – “spašavati duše i moliti za sveštenike”. U njemu je živela devet godina vršeći redovne samostanske dužnosti: molitvu, razmatranja, redovni posao, ručni rad i drugo. Sve je to činila sa velikom ljubavlju prema Bogu i dušama za koje je prikazivala sve svoje molitve i trpljenja, kojih u njenom redovničkom životu nije nedostajalo. Pored Isusa, uzori su joj bili i sveci: sv.Ivana Orleanska, sv.Ivan od Križa i sv.Terezija Avilska. Tokom prvih pet godina svog redovničkog života, Terezija je mnogo patila zbog duhovne suvoće i usamljenost. Veličina njene ličnosti izazvala je zavist i protivljenje sestara. Doživela je samo jedan mistični doživljaj.
Bila je izuzetno krhkog zdravlja, pa joj je poglavarica zbog toga zabranila da posti, a kako je njen intenzivan život izuzetno povezan sa Isusom bio svima vidljiv, uputila je da zabeleži svoja sećanja i razmišljanja. Tako su i nastali njeni poznati autobiografski zapisi – “Istorija jedne duše”, u kojoj je opisala svoj sopstveni životni put. Postala je putokaz mnogima kako treba koračati putem duhovnog detinjstva, potpuno prepušten volji Božijoj, bez očekivanja čuda i natprirodnih objava. Imala je slogan: “Samo ljubav vredi! ” Knjiga za koji kažu da deluje kao žar u rukama, u roku od 25 godina preveden je na 35 jezika i štampana u milionima primeraka.
Umrla je u Liseuku 30. septembra 1897. od tuberkuloze, sa samo 24 godine, ali ih je vrlo intenzivno proživela, svesni činjenice da se svaki trenutak koji je prošao ne može nadoknaditi. Njenu duhovnost su prozvali Mali put svete Terezije a njime je pokazala da se može postići svetost obavljajući male, svakodnevne dužnosti sa ljubavlju i verom. Papa Pio XI. proglasio ju je blaženom 1923., a svetom dve godine posle, dok ju je sveti papa Ivan Pavao II. 1997. god. proglasio crkvenom naučiteljicom. Štuje se kao zaštitnica Francuske, cvećara, bolesnika, posebno onih koji boluju od tuberkuloze, kao i dece bez roditelja. Njeno neraspadnuto telo se čuva u katedrali u Liseuku. Na slikama je često prikazuju sa ružama jer je obećala da će sa neba posipati ruže na zemlju, ruže milosti koje kod Boga isprosi za ljude.
Terezijine roditelje, Louisa Martina i Azélie-Marie „Zélie” Martin, rođenu Guérin, 18. oktobra 2015. godine papa Franjo je proglasio svetima. Oni su prvi bračni par u istoriji Crkve koji je zajedno proglašen svetim.