Italijanska redovnica kapucinka, mističarka. Preko nje Bog podseća na cenu kojom smo iskupljeni. Doživela je bičevanje, trnovo krunisanje, krstni put i raspeće, sve tajne Velikog petka.
Danas je sv. Veronika Giuliani, italijanska redovnica kapucina, mističarka. Rođena je 27. jula 1660. godine u Mercatellu u centralnoj Italiji, kao sedmo dete u dobrostojećoj porodici. Pobožna majka je na samrti ostavila svojoj deci svojevrsno nasleđe, jednu od Hristovih rana, da u njoj nađu utehu i zaklon. Svih pet kćeri su postale redovnice. Veronika, sa krštenim imenom Uršula, primila je ranu Hristovu na boku u duhovnoj preporuci svoje majke na štovanje. Sa 14 godina ušla je u samostan kapucinki klarisa u Citta di Castello. Od tada se zove Veronika. U zajednici je obavljala različite službe – od kuvara, pekara, pralje, medicinske sestre do sakristanke i učiteljice novakinja, što je radila 33 godine. Nakon toga, bila je poglavarica 11 godina.
Veronika je postala Hristova saradnica, krhka zdravlja, podvrgnuta strogosti svog reda, ali je strpljivo podnosila svakodnevne žrtve koje je živo osećala. Kao i mnogi drugi mistici, Veronika je učestvovala u mukama i patnjama Hrista Gospodina. Neprestano je proživljavala bičevanje, trnovo krunisanje, križni put i raspeće, sve tajne Velikog petka. Iza sebe je ostavila i pisma i duhovne pesme. Doživela je moždani udar i bolovala od hroničnih stomačnih bolesti, ali je sve strpljivo podnosila, aktivno učestvujući u Isusovim patnjama. Imala je posebnu pobožnost prema Euharistiji i Presvetom Srcu Isusovom, a svoje muke posvetila je misijama. Umrla je posle mnogih dobrovoljnih patnji koj je pretrpela, živo učestvujući u Hristovim mukama, na današnji dan, 9. jula 1727. godine, u kapucinskom samostanu Città di Castello. Nad njenim srcem pronašli su znak krsta, a lekari koji su obavili obdukciju konstatovali su da joj je srce probodeno. Papa Pio VII proglasio ju je blaženom 17. juna 1804, a papa Grgur XVI 26. maja 1839. Svetom. Svetu Veronicu Giuliani prizivaju kod moždanog udara i stomačnih bolesti.
Setimo se i damaščanskih mučenika. Još od prvih hrišćanskih vremena grad Damask je bio poznat, ne samo po Pavlu, koji se obratio na ulazu u taj grad, pavši sa konja. Tu je živeo i sv. Ivan Damaščanski, crkveni naučitelj. Ovaj grad je imao mnogo razloga da bude poznat. U hrišćanskom delu Damaska, oko podneva 10. jula 1860. godine, provalile su fanatične mase, željne krvi i pljačke, predvođene turskim vojnicima. Napravili su strašni pokolj. Opljačkano je i u prah pretvoreno 2.400 kuća, a pobijeno je 6.000 golorukih hrišćana. Među njima je bilo 30 sveštenika i tri biskupa raznih obreda. Da u gradu nije bilo poštenog i hrabrog emira Abd-el-Kadera, koji je štitio hrišćane koliko je mogao, nekoliko hiljada bi ih stradalo. Ni jedan hrišćanin ne bi ostao u gradu. Lazariste, isusovce i neke redovnice emir je odveo u centar grada i tako ih spasao.
Među svim ovim mučenicima posebno se sećamo redovnika – franjevaca koji su došli u Damask 1233. godine. Tamo su ih svi cenili i poštovali. Stoga, kada je masakr počeo, nisu pobegli, jer su bili uvereni da ništa nisu krivi i da ih niko neće napasti, posebno u njihovim siromašnim ćelijama i praznim hodnicima gde nije bilo ničega što bi moglo da zainteresuje razbojnike. Međutim, razbojnici su ušli i ubili ih, kada se nisu odrekli hrišćanstva. Uz osam franjevaca, sa njima su bila i tri brata Massabki, ugledni ljudi koji su došli u samostan da vode molitveni život. Na molbu franjevaca, papa ih je pridružio franjevačkim mučenicima i proglasio ih sve zajedno 10. oktobra 1926. godine blaženima. Ovi damaščanski mučenici dali su svoje živote za Hrista, za miran suživot i toleranciju.