Živimo u vremenu raznih kriza. Gotovo da nema čoveka koji u svom životu nije prošao kroz neku krizu. Neke krize ili krizne situacije vrlo često mogu da nas »probude« i podstaknu da drugačije pogledamo na stvarnost u kojoj živimo. Možemo se upitati i koju poruku nam kriza u kojoj se nalazimo šalje ili kuda mi to idemo ‒ i kao društvo ali i kao pojedinci. Naime, možda je najpoštenije zapitati sebe: Kuda ja to idem? Koji je moj put?
U težnji za samostalnošću i slobodom, ili onim za šta čovek u datom trenutku misli da je to ono što traži, čemu teži i za šta se bori, na izvestan način neretko se udaljava od Boga ili Ga čak napušta. To nas podseća na metaforu o rasipnom sinu koji, napustivši oca i lutajući po tuđim krajevima, proživljava duboku ličnu, ekonomsku i društvenu krizu. Ali njemu se otvaraju oči, postaje svestan situacije u kojoj se nalazi, seća se života u očevom domu, kaje se i vraća. Kriza rasipnog, odbeglog sina nije stvorila Oca (Boga), nije ga izmislila, nego je bila povod da mu se vrati. Važan je taj povratak Ocu koji čeka. Ako tu situaciju preslikamo na današnju krizu, društvenu i svetsku, ali i ličnu, možemo da prepoznamo izazove i idole savremenog čoveka koje nalazimo u porukama po raznim medijima: »Sloboda bez ograničenja«, »napredak«, »lakoća življenja«, »uživanje u sopstvenoj moći« i slično… Kriza bilo koje vrste neretko može da dovede do rušenja takvih idola. Nadajmo se, ali i učvrstimo se u veri te nade!
Uloga društvenih medija i komunikacije uopšte ima vrlo veliku ulogu i odgovornost u sve većoj potrebi savremenog društva za informisanošću. Po svojoj prirodi čovek je društveno biće i gotovo da ne može da postoji bez različitih oblika komunikacije. Potreba za komunikacijom i informisanošću menja se tokom rasta i sazrevanja, kao i u različitim tipovima društva i oblastima. Od stepena dobre informisanosti zavisi i stepen slobode čoveka, ali i njegova odgovornost. U tom smislu možemo primetiti da se dešava da pravo sloboda i odlučivanje mogu da budu povratno ugroženi upravo zbog pogrešnih informacija i uzora. Zbog toga je velika odgovornost na obrazovnom sistemu i medijskoj kulturi. Informisanost ne treba i ne sme da se poistoveti s količinom dostupnih informacija kojima se neretko obmanjuje javnost. Važan je kvalitet onoga o čemu se govori i informiše. Drugim rečima, pravo informisanje sastoji se u odgovornom izboru sadržaja koji će njihovom primaocu omogućiti razumevanje i snalaženje u svetu u kojem se nalazi. Tim veća je odgovornost onih čiji su primaoci informacija mladi.
Evo nekih od prepreka koje mogu da se jave i na koje treba da obratimo pažnju u komunikaciji s mladima:
- korišćenje žargona, ili u poslednje vreme novih reči ‒ tuđica koje su posledica korišćenja savremenih tehnologija, pa otud mogu da utiču na slabije razumevanje;
- emcionalne prepreke, stid i tabui (u vezi s određenim temama);
- slaba koncentracija, nedostatak pažnje, površno slušanje;
- načelna razlika u gledištima i načinu formiranja mišljenja;
- očekivanja i predrasude koji često mogu da navedu na pogrešne zaključke i stereotipe;
- različiti prioriteti i kulturalne različitosti;
- česta pojava besa usled nemoći, straha, raznih oblika osećanja neprihvaćenosti i sličnog.
Postoji još niz situacija s kojima mogu da se susretnu oni koji se bave mladima. I velika je to odgovornost ‒ i pojedinaca, ali i društva i sistema koji nameće i formira uzore…
Upravo nas pogrešni uzori i ciljevi i uvode u krizu. Možda bi problem medijske kulture i savremene krize mogao da se gleda i kao problem dostojanstva osobe. Imati dostojanstvo osobe kao cilj (ali i normu medijske kulture) znači takvo oblikovanje komunikacije (i medija) da ona podstiče i razvija kreativnost primalaca (prvenstveno mislim na mlade), odnosno da podstiče na razmišljanje, preispitivanje onoga što im se nudi ili što se događa, kao i angažovano traganje za istinom i smislom. Komunikacija i sredstva informisanja koji su usmereni na afirmaciju dostojanstva ljudske osobe ne mogu čoveka da pretvore u prostog potrošača informacija, nego u aktivnog i odgovornog nosioca života, pogotovo u vremenu krize koja je izazov i poziva na svesno »buđenje«.
Marijana Ajzenkol