Krajem avgusta i početkom septembra svojih pet minuta slave (da parafraziramo pop-art umetnika Endija Vorhola) u medijima dobijaju prosvetni radnici – učitelji, profesori, vaspitači, pedagozi i psiholozi. U to vreme njihova lica često se pojavljuju u TV emisijama, glas im se čuje na radio-stanicama, njihove poruke čitaju se na društvenim mrežama. Čak su se i ustrajni »protestanti« koji u protesnim šetnjama subotom marširaju po Beogradu okomili na probleme obrazovnog sistema u Srbiji, pretvorivši se u uho kad su na tribinama uzimali reč ljuti i nezadovoljni članovi sindikata prosvetara. Njegova svetost patrijarh Porfirije uputio je povodom početka školske godine svoju poruku đacima, studentima i njihovim nastavnicima. Ministarstvo prosvete već sluša i prikuplja prve kritike na adresu smernica koje je izdalo školama u vezi s organizacijom prvih dana nastave…
Dakle, podstaknuti tolikim stimulansima, temu obrazovanja i vaspitanja kao procesa saopštavanja znanja, veština i vrednosti ne možemo da zaobiđemo ni na stranicama septembarskog broja časopisa Blagovest.
Postavljanje hijerarhije vrednosti
Pravac kojim sam krenuo u razmišljanju o ovoj temi odredilo mi je jedno sociološko istraživanje o vrednosnom sistemu današnje omladine u Srbiji, a o čitavom tom poduhvatu izveštavali su novinari dnevnika Danas. Evo određene faktografije u vezi s anketom: istraživanje je predvodila Krovna organizacija mladih Srbije, provedeno je u aprilu ove godine na uzorku od 1210 ispitanika starih od 15 do 30 godina. Rezultati istraživanja sažeti su u dokumentu koji nosi naslov »Alternativan izveštaj o položaju i potrebama mladih u Srbiji«. Istraživanjem je utvrđeno da više od 49 posto mladih planira da ode iz Srbije. Više od polovine ispitanika smatra da politički sistem ne omogućava mladima da utiču na političke procese. Ono što je meni kao svešteniku zapalo za oko bio je jedan pasus u članku, obojen plavim i naslovljen »Religija u zapećku«. Po izveštaju, mladi najviše vrednuju ličnu slobodu, zatim zaštitu životne sredine, a potom solidarnost. Najniže ocene po tom kriterijumu dobile su religija i pripadnost verskim grupama. Za vernika kao pripadnika konkretne crkvene zajednice, ovi rezultati zvuče porazno, gubitnički i izgledaju mračno. U društvenom kontekstu obeleženom verskim indiferentizmom i marginalizacijom religije, nama sveštenim licima i vernicima laicima potrebno je ono pavlovsko ubeđenje – delovati u nadi protiv svake nada i naveštavati, bilo u zgodno ili nezgodno vreme. Nastavljajući dalje s pozivanjem na apostola Pavla, ove na prvi pogled porazne rezultate možemo da prihvatimo kao izvestan kairos – zgodnu priliku za dublju refleksiju o načinu i sadržaju našeg naveštavanja Evanđelja, dakle, naših kateheza i evangelizacije uopšte. Upravo hijerarhijska lestvica vrednosti koju je pomenuta anketa iznela na videlo podstakla me je da sopstvenu veru kao učenje i kao egzistencijalno iskustvo, sagledam iz aspekta vrednosti koje mladi najviše cene – a to su lična sloboda, solidarno društvo i ekologija. Smatram da je religija, pod kojom ovde podrazumevam hrišćansku veru, nepravedno dospela u zapećak ‒ ovo stanje uopšte ne mora da bude njena sudbina, čak mislim da se u ovom slučaju radi o velikom nesporazumu. Parafrazirajući Svetog Avgustina ‒ ako bi religija zauzela prvo mesto, sve drugo: sloboda, solidarnost i ekologija našli bi se na svom pravom mestu. Dakle, hrišćanstvo može da bude postavljeno kao čvrsta platforma na koju se sigurno i bezbedno naslanjaju sve one stavke koje su u anketi ispale kao poželjne.
Lična sloboda – izraz bunta ili ljubavi
Najpre se uhvatimo ukoštac s temom lične slobode. Vernik treba da uzme ozbiljno prigovore koji potiču od zahtevnog ateizma koji u ime zaštite lične slobode želi da izbriše svaku referencu o Bogu. Sintagma Bog i sloboda u ušima ovakvih ateista zvuči kao oksimoron, poput »vesele sahrane« – po njima, reč je o dvama suprostavljenim, oprečnim pojmovima među kojima bukti rat do istrebljenja. Ova radikalna ratoborna disjunkcija ili–ili može da bude pretvorena u miroljubivu konjunkciju i–i, štaviše ‒ u kooperativnu implikaciju ako‒onda, ako kao od polazne tačke u razmišljanju krenemo od dogme o Presvetom Trojstvu. Dogma o Bogu kao Ocu, Sinu i Duhu Svetom nije neka filozofsko-teološku zavrzlamu iskonstruisana u akademskim kabinetima, nego je formulisana na temelju konkretnih iskustava čoveka s Bogom koji deluje u istoriji ‒ od Abrahama preko Mojsija, pa sve do Isusa Krista, objavljujući tako otajstvo svoje sopstvene stvarnosti. U Božjoj stvarnosti neprekidno pulsira dinamika ljubavi. Ljubavi koja se ostvaruje kao čisto darovanje bez zadrške. Taj čin božanskog darovanja zovemo Otac. On je kao kontinuirana ispovest: Hoću da jesi. Radi se o ljubavi koja rađa drugog i zalaže za njega. Očev čin darovanja sadrži i povlači za sobom proces »biti darovan«, »polaziti od«. Ovo darovano, željeno i voljeno postojanje zovemo Sin. On je glas ponizne zahvalnosti upućene Ocu: Hvala Ti što me voliš. On je taj koji je nošen u naručju Oca. On je taj koji je predmet Očeve spoznaje i sećanja u duhu ljubavi. Darovanje i primanje, darovati i biti darovan ‒ dva su različita procesa, ali uvek su neodvojivi. Otac je neprekidno okrenut prema Sinu, Sin prema Ocu. Proces povezivanja, uzajamnosti zovemo Duhom Svetim. On je večni i neopozivi savez Oca sa Sinom, Sina s Ocem. On je najsnažniji zagrljaj Oca i Sina, tako da Sin ne može da se izmakne Ocu ni Otac Sinu. Duh Sveti deluje u dinamici Božje stvarnosti darovanja i primanja kao garancija doslednosti i konzistentnosti povezanosti tih procesa, terajući stvari dokraja – sebedarovanje Oca Sinu ide dokraja – do konkretnosti čoveka Isusa iz Nazareta. Sin Božji je postao čovek – ljudski svet u Isusu Kristu i po Njemu dobija status sinovstva, položaj voljenih, željenih, traženih bića. Stvoreni smo na sliku Isusa Krista, pridruženi Njegovoj sudbini voljenog Sina – Bog nam pristupa kao svojoj voljenoj deci, postali smo dragoceni u Njegovim očima. Bog kao darujuća očinska ljubav žarko želi da postojimo, više i punije postojimo. Božja volja sažima se u očinskoj ljubavi koja želi da se ostvarujemo kao slobodna i razumna bića, da stojimo na sopstvenim nogama, da razmišljamo sopstvenom glavom, da uzimamo život u sopstvene ruke, da hodamo putevima koje smo sami birali. Bog kao darujuća očinska ljubav prema svome Sinu, na čiju sliku smo stvoreni, ne da nije prepreka ljudskoj slobodi, nego je njen preduslov i garancija.
Solidarnost – sadašnjost društva
Posle slobode, na drugo mesto poželjnih vrednosti kod mladih plasirala se solidarnost. I ovu stavku možemo da dovedemo u plodonosan odnos s religijom. Dovoljno je pozvati se na lik Isusa Krista. Već letimičan pogled ili površno prelistavanje knjiga Novog zaveta svrstava Isusa Krista među likove humanista, pacifista i altruista, dakle ‒ ličnosti obeleženih empatijom, milosrđem, solidarnošću. Ovo Isusovo čovekoljublje ne pripada nekom sekularnom humanizmu, nego proizlazi iz Njegovog vertikalnog iskustva s Božjom očinskom ljubavlju. Isus poučljivog srca i uma, kao poslušan Sin uči od svog nebeskog Oca lekcije darujuće, nekoristoljubive, spasonosne ljubavi prema ljudima. U tom smislu onaj ko je prvenstveno Sin, dakle, u odnosu prema Bogu (vertikalno) postaje brat koji se aktivno zalaže za druge (horizontalno). Onaj ko pažljivo osluškuje Božju ispovest ljubavi i sam postaje radosna vest tužnima; onaj ko je zagrljen ljubavlju Boga i sam postaje ruka koja isceljuje bolesne, diže klonule i podupire slabe. Bratsko zajedništvo, solidarno društvo u hrišćanskom smislu gradi se na svesti da smo poput Isusa voljeni ljubavlju Boga Oca.
Ekologija ‒ razmišljanje mladih o budućnosti
Još lakši posao oko pomirenja i povezivanja s religijom čeka nas u vezi s trećom vrednošću koju mladi najviše cene – ekologijom, zaštitom životne sredine. Stavka ekologija bez velikog napora može u hrišćanstvu da pronađe svog oduševljenog promotora i znanjem potkovanog motivacionog govornika. Na ruku nam ide pontifikat pape Franje. Dovoljno je podsetiti da je pre osam godina Crkvi i svetu uputio svoju encikliku Laudato si posvećenu ovom pitanju. Održivi razvoj koji čuva i štedi prirodu nije moguće postići uvođenjem novih tehnologija; oštećenu, ranjenu i iskorišćenu prirodu može da isceli samo ozbiljan duhovni preokret. Kao izvor inspiracije za takav preokret, papa predlaže bogatstvo misli i ideja hrišćanske vere koja u sebi sadrži delotvorne podsticaje za ekološki aktivizam. U središtu iskustva vere stoji prihvatanje radosne vesti o očinskoj ljubavi Boga koji po svom Sinu stvara i spasava stvoreno. Sve što postoji plod je ove Božje darujuće ljubavi, pa tako svako biće zauzima mesto u Božjem planu, posedujući svoju vrednost koja se ne svodi samo na kategoriju koristi za druge. Vera u Boga Stvoritelja i Spasitelja sprečava čoveka da samog sebe stavi u položaj gospodara koji prirodu drži pukim objektom potčinjenim njegovim interesima. U razgovoru s novinarima na povratku sa svog pohoda Mongoliji, papa Franjo je najavio i nastavak ove »ekološke« enciklike, naglašavajući pritom važan doprinos mladih: Mladi ljudi su zabrinuti. Jedan italijanski naučnik u Akademiji nauka u svom govoru izrazio je zabrinutost: »Ne želim da moja unuka koja se juče rodila za tridestak godina živi u takvom ružnom svetu.« Mladi razmišljaju o budućnosti. U tom smislu sviđa mi se što su spremni na borbu. Evo, verski poglavar navija za mlade koji traže slobodu, zagovaraju solidarno društvo i bliska im je tema zaštite životne sredine – očigledno je da se njihove preferencije poklapaju s principima religije kakva je hrišćanstvo!
Vlč. Andrej Đuriček