U Vatikanu, povodom otvaranja Evropske sinodalne skupštine Saveta evropskih biskupskih konferencija (CCEE), čiji je potpredsednik, beogradski nadbiskup Laslo Nemet, koji je dužnost preuzeo 10. decembra, za Vatikanske novosti govori na italijanskom jeziku o saradnji sa patrijarhom SPC Porfirijem koji je prisustvovao misi ustoličenja, o napetosti između Srbije i Kosova i tragediji migranata na balkanskoj ruti. Sa nadbiskupom je razgovarao vatikanski novinar Alesandro Di Busolo.
Katolici koji žele da se u Beogradu i širom Srbije “osećaju kao kod kuće” dobili su novog nadbiskupa: Ladislava Nemeta, bivšeg zrenjaninskog biskupa i aktuelnog predsednika Međunarodne biskupske konferencije svetih Ćirila i Metodija (Srbija, Crna Gora, Kosovo i Severna Makedonija) i potpredsednik Saveta evropskih biskupskih konferencija (CCEE). Šezdesetšestogodišnji misionar Družbe Božije Reči (verbiti), rođen u Odžacima, u srpskoj pokrajini Bačkoj, iz mađarske porodice, svečano je ustoličen u nadbiskupiji u subotu, 10. decembra, misnim slavljem u katedrali Uznesenja Blažene Device Marije.
Nadbiskup Nemet: Katolici i njihov doprinos srpskom društvu
Nemet je u govoru pred predstavnicima svih Crkava Balkana, Baltika i Poljske i patrijarhom Srpske Pravoslavne Crkve Porfirijem objasnio da će „Katolička crkva nastojati ,da u saradnji sa drugim religijama i državnim vlastima, da svoj doprinos našem društvu“. A tokom posete vatikanskim medijima, jer ovih dana boravi na sastancima CCEE, on ističe nadu da će pomoći katolicima srpske prestonice da se osećaju „kao kod kuće u ovom velikom i živom gradu“, pružajući im ruku da se suoče sa „teškom svakodnevicom”.
Patrijarh Porfirije: Nemet je čovek naše zemlje
Katolička Crkva u Srbiji, ponavlja novi beogradski nadbiskup, danas je „samostalna Crkva, deo srpskog društva, gde možemo naći svoje mesto”. Katolici su manjina, 5% stanovništva, ali njihova Crkva više nije vezana za onu u Hrvatskoj kao do devedesetih godina. Patrijarh Porfirije, koji je predvodio veliku delegaciju Srpske pravoslavne crkve na Nemetovom ustoličenju, u svom pozdravu ga je nazvao „čovekom ove zemlje, sinom našeg naroda, rođenim i odraslim u bačkom kraju gde sam i ja rođen i odrastao” koji će moći da „deli i dobro i zlo zajedno sa svim stanovnicima ove zemlje“
„Pružanje ruke u teškoj svakodnevici“
Prema rečima Patrijarha srpskog, „zajedno sa drugim Crkvama i verskim zajednicama činićemo sve što je dobro ne samo za nas pojedinačno, već za svakog čoveka po jednostavnim rečima i Hristovim principom: „Šta želiš da ti ljudi čine, čini I ti njima”. „Ne uzdajmo se u sebe i svoje snage – zaključio je – već u snagu i ljubav Božiju da svedočimo reč Hristovu i Jevanđelje”. Predstavljamo opširan intervju koji je nadbiskup Ladislav Nemet dao Vatikanskim novostima na italijanskom jeziku, u kojem govori i o tenzijama između Srbije i Kosova, tragediji migranata na balkanskoj ruti i najavljuje da će Beograd biti domaćin sledećeg sastanka CCEE predsedništva od 4. do 7. novembra 2023. i KEC-a, Ekumenske konferencije Crkava Evrope.
Kakav ste grad, prestonicua Beograd, i kakvu biskupiju ste zatekali u subotu kada ste došli? Koje su vaše nade, snovi, problemi i strahovi?
Beograd je veliki grad sa više od milion i šest hiljada stanovnika, grad koji raste, koji privlači mnoge stanovnike Srbije koji traže posao, investicije i druge mogućnosti kojih u pokrajini nema. Kao glavni grad, prima različite kulture, različite načine života, kakvih nema svuda u zemlji poput Srbije. Ukratko, Beograd je posebno ostrvo, gde je sve drugačije, gde se zarađuje više, a mnoge stvari koštaju još više. U toj zajednici žive katolici. Mi smo manjina, dijaspora, i nadam se da ću raditi sa ovim hrišćanima i pomoći im u svakodnevnom životu. Ovaj život se često sastoji od borbe za opstanak, jer znamo da zbog rata u Ukrajini, i ne samo zbog toga, već i zbog drugih tenzija u našoj zemlji, život nije uvek tako lak. A u ovom turbulentnom životu zaista je potreban siguran temelj. Nadam se da će Crkva uspeti da obezbedi taj temelj. Nadam se, dakle, da ću u Beogradu upoznati lokalne katolike, raditi sa njima, pomoći nam svima zajedno, ruku pod ruku, da se osećamo „kao kod kuće“ u ovom velikom i živom gradu.
Na ceremoniji ustoličenja nadbiskupa u subotu, 10. decembra, prisustvovao je i patrijarh Srpske Pravoslavne Crkve Porfirije. Ovo je pozitivan i značajan znak. Šta biste želeli u budućnosti u odnosima sa vašom pravoslavnom braćom i sestrama u vašoj zemlji?
Imamo neke zajedničke teme ne samo kao hrišćani, već i kao akteri u životu zajednice, takođe u školi. Od 2001. godine postoji veronauka kao predmet u školama u Srbiji. Ali već nekoliko godina, manje-više 5 godina, sve više osećamo pritisak od strane Vlade, ali i drugih aktera društvenog i javnog života, koji na neki način ugrožavaju ovu versku nastavu. I zajedno sa Patrijarhom i svim drugim tradicionalnim Crkvama – u Srbiji postoji pet zakonski priznatih verskih grupa – zaista se trudimo da izbegnemo taj rizik. Druga veoma važna tema je priznavanje postojanja crkvenih institucija, jer mnoge stvari još nisu regulisane od strane države. Stoga tražimo i obezbeđenje za sveštenike. Od 2018. imamo najmanje osiguranje, ali sada su nam još potrebni drugi koraci da postignemo još veću sigurnost za sve sveštenike, redovnike i redovnice. Na nivou saradnje između Crkava, ekumenskog dijaloga, uvek postoje mogućnosti da se dođe do većeg bratstva. Trenutno nema tenzija na ovom nivou i nadam se da možemo tako da nastavimo sa patrijarhom Porfirijem i ako Bog da, i da popravimo situaciju.
Ima li nade da će Srbija, i njene dve glavne hrišćanske crkve, postati mesto gostoprimstva za buduće susrete za dijalog između istočnih i zapadnih hrišćanskih crkava svih veroispovesti. To su dva pluća Evrope, kako je rekao sveti Jovan Pavle II?
Mislim da ima pozitivnih znakova u tom pravcu. Ali da bi se zaista postiglo disanje sa dva plućna krila, čini mi se da je potrebno još mnogo rad ana tom polju. U smislu razgovora sa svim hrišćanskim Crkvama u Evropi, Zapada i Istoka, tražeći pre svega prijateljstvo, a zatim razgovor o teološkim temama. Mogu da najavim da su CCEE (Savet evropskih biskupskih konferencija, katolička) i KEC (Konferencija evropskih Crkava, ekumenska) odlučili da se sledeći sastanak predsedništva održi u Beogradu (od 4. do 7. novembra 2023. godine, ur. ). To sam već saopštio Patrijarhu, koji je bio veoma zainteresovan, takođe da može da pozdravi učesnike. Prema tome, vidim da se prave koraci napred, ali to su mali koraci. Ali ako pomislimo da skoro hiljadu godina nismo ni razgovarali, a u poslednjih pedeset godina, od Drugog vatikanskog koncila, zaista su se desile ogromne promene i zaista smo uradili mnogo pozitivnih stvari. Ali ljudska priroda je sposobna da uništi sve u jednom danu, a onda je potrebno pet stotina godina da se nešto ponovi. Optimista sam da možemo nešto da uradimo, ali kada će biti konkretnih rezultata? Ja nisam prorok…
Vaša zemlja doživljava trenutke jakih tenzija sa susednim Kosovom. Vi ste predsednik Biskupske konferencije Svetih Ćirila i Metodija, u kojoj su ove dve zemlje zajedno sa Crnom Gorom i Severnom Makedonijom. Šta Katoličke Crkve dveju zemalja, mala manjinska stada, mogu da učine kakobi doprinele pomirenju dve zajednice?
Pozitivan primer je ono što se desilo kada sam u subotu 10. decembra ušao u Biskupiju. U katedrali su bili prisustni biksupi iz Albanije, Kosova, Severne Makedonije, ali i baltičkih zemalja, od Litvanije do Poljske. Dali smo lepo svedočanstvo da možemo da se molimo zajedno, da smo članovi iste Crkve. Nema problema među ljudima, oni počinju na političkom nivou i ekonomskim interesima. Mnogo je ekonomskih i ne samo ekonomskih interesa, zbog čega postizanje pomirenja nije zadatak samo molitve i Crkava, već i „tvrdih glava“, onih koji na ovim tenzijama zarađuju mnogo novca. Dajemo sve od sebe: posećujemo jedni druge, održavamo konferencije u različitim zemljama i vidimo da nas ljudi svuda prihvataju i uvek u miru, prijateljstvu. Ovo je najvažnije.
Još jedan element krize na Balkanu vezan je za fenomen migracija. Sa zimom se pogoršavaju uslovi, zbog hladnoće i snega, po kojima azijski migranti putuju zloglasnom balkanskom rutom. Više puta ste imali oštre reči na račun zemalja severne Evrope koje u ime odbrane svog identiteta zatvaraju vrata izbeglicama. Šta sada biskupi iz cele Evrope traže od svojih vladara?
Zahtevamo više pažnje, ne samo rečima, već i konkretnom pomoći. Zbog zime, koja je u našim balkanskim zemljama oštrija nego ovde u Rimu, mnoge izbeglice traže mesto za preživljavanje. Znamo da se granice sve više zatvaraju i da se zbog toga u Srbiji trenutno nalazi oko sedam hiljada migranata. Ovaj broj je stabilan, ali ne znači da ne dolaze novi migranti, već da mnogi uspeju da napuste Srbiju i pređu šengensku granicu ili granicu Evropske unije i već su u drugoj zemlji. Ovo je izvor bogaćenja za trgovce ljudima, izbeglicama. Vlada bi mogla da stvori pogodnija mesta u Srbiji za smeštaj ovih izbeglica. Mi evropski biskupi, zajedno sa Vladom Srbije i vladama Nemačke i Austrije preko Karitasa, organizovali smo prihvatne centre u kojima migrantima dajemo mogućnost da ostanu nekoliko dana ili meseci, kako žele. Isusovci preko svoje Isusovačke službe za izbeglice (JRS) organizuju centre za decu i žene koji putuju sami, tako da se trudimo da učinimo sve što je moguće. Mnogi od ovih migranata se plaše da budu viđeni jer se plaše da će ih policija uhapsiti. Ali u Srbiji je, moram da kažem, vlast prilično tolerantna i ne vraćaju ih u Bugarsku ili Severnu Makedoniju, Albaniju ili druge zemlje, već puštaju da sve izbeglice ostanu unutar naših granica.
Migranti su problem za Evropsku uniju, ali Srbija još nije u Uniji. Može li budućnost i očekivani ulazak u Evropu biti prava prekretnica za vašu zemlju? Kako prevazići oklevanje Unije?
To su kolebanja koja su nam dobro poznata. Problem je što je ovo kašnjenje u procesu prihvatanja Srbije dovelo do pesimizma prema evropskom jedinstvu. Sve više ljudi ne traži bliskost, u političkom smislu, sa Briselom. Jer ako neko želi da ode iz Srbije da bi našao posao, ne ide u Moskvu, već u Brisel. Ali kada ih na ulici pitaju, na pitanje: „Da li želite da budete u Evropskoj uniji?“ sada manje od 50 odsto kaže da. A kada sam 2008. došao u Srbiju kao biskup, 70 odsto je bilo za. Nekoliko stvari se promenilo, u Ukrajini je rat, a slovensko raspoloženje u Srbiji više odgovara Moskvi. Ovo se dešava već 200 godina, nije novo, a došla je i Kina sa mnogo novca i projekata, pa ljudi imaju utisak da mogu da žive i bez Brisela. Ali po meni je to malo opasno, jer Srbija pripada evropskoj kući.
Da li kao mala katolička zajednica smatrate da je ova misija klica bratstva i pomirenja u Srbiji, ili kao manjina osećate veći rizik od diskriminacije?
Rekao bih da živimo u veoma dinamičnom procesu. Katolici u Srbiji su se u ovakvoj situaciji našli tek od 2006. godine, kada su se Srbija i Crna Gora odvojile. Od 2006. godine smo u zemlji koja je u potpunosti sastavljena ne samo od geografskih već i kulturnih granica. I u ovoj novoj kulturi moramo da nađemo svoje mesto. U Jugoslaviji je, kao i godinama nakon raspada Federacije, položaj katolika na neki način bio povezan sa katolicima u Hrvatskoj. Sada, kroz ovaj novi proces identifikacije, počinjemo sve više da govorimo o Katoličkoj Crkvi u Srbiji. To je samostalna Crkva, deo srpskog društva, gde možemo da nađemo svoje mesto. A ova katolička crkva u Srbiji, kako nas po zakonu o veroispovestima zovu, mešavina je kultura. 70% katolika govori mađarski, 25% su Hrvati i 5% pripadnici svih ostalih naroda. Dakle, vidimo da je profil ove Crkve danas drugačiji nego što je bio do 1990-ih i 2000-ih. Neki problemi tako nestaju. Znamo da uvek ima poteškoća za pomirenje između Hrvata i Srba. Danas smo deo ove situacije, ali više nismo glavni akteri.
Izvor: Vatican news