Danas je sv. Ruža Limska. Ona za Peru i celu Latinsku Ameriku znači ono što Katarina Sijenska znači za Italiju ili Tereza Avilska za Španiju. Rođena je u Limi 20. aprila 1568. Godine kao ćerka španskih doseljenika. Na krštenju je dobila ime Izabela po svojoj baki. Posmatrajući njeno lepo lice, kućna pomoćnica, Indijanka, nazvala ju je Ruža, što su svi u kući prihvatili. Devojčića je krizmana pod tim imenom i tako postala poznat u celoj Crkvi. Ona se već u ranoj mladosti zavetovala Bogu na devičanstvo živeći povučeno u pokori, molitvi i konteplaciji.
Kao izuzetno obrazovanu ženu tog doba, obdarena lepotom i inteligencijom, roditelji su planirali da je udaju, čemu se ona protivila, odsekavši kosu i potopivši ruke u živi kreč. Videći njenu odlučnost, roditelji su je pustili da ide za Hristom patnikom, kome je obećala svoju vernost. Ruža Limska je velika patnica i pokornica, pun ljubavi i saosećanja prema siromašnima i ljudima u zabludi. Ona je vrlo dobro znala da nikakva pokora ne vredi ako nije prožeta ljubavlju.
Sa 20 godina (1606) stupila je u Treći red svetog Dominika, obukavši redovničko odelo. Ono je nije delilo od sveta, već joj je donelo još veći ugled da u svom rodnom gradu, idući među ljude, čini dobro svake vrste. Pored svega toga, uvek je nalazila vremena za molitvu i meditaciju satima i satima. Njen život je bio neprekidan hod u Božijem prisustvu, razgovor sa Gospodinom. U svim stvarima je pronačazila povod za slavljenje Tvorca. Svaka pomisao joj je bila podsticaj da svoj duh uznese ka Bogu, a želela je mnoge da pouči u tajnama unutrašnje molitve. Dakle, kao što je hranila svoju dušu čitajući dobre pisce, tako je i ona širila duhovne knjige, i podsticala sveštenike da na svaki način privlače pokornike i vernike na ljubav prema molitvi. Neizreciva je bila njena privrženost Gospinoj krunici koja spaja mislenu i usmenu molitva. Verovala je da svaki hrišćanin treba da moli krunicu i da je nosi u srcu.
Sv. Ruža je bila i veliki radnik. Osnovala je prvi kontemplativni samostan u Južnoj Americi. Za njega je našla mesto, napravila plan i prikupila potreban novac, što govori o njenim organizacionim sposobnostima i istrajnosti da savlada sve poteškoće. Misije su takođe bile njena briga i ljubav. Bila je zanesena velikim misionarskim poduhvatima Sv. Franje Solanskog franjevca, u Južnoj Americi. Ona se usrdno molila za uspeh njegovog delovanja. I sama je znala da kaže da bi, da nije žena, kao putujući propovednik i misionar sve posvetila naveštanju Jevanđelja u najtežim krajevima.
Umrla je u 31. godini, 23. avgusta 1617. godine, u svom rodnom mestu, gde je i sahranjena. Papa Klement X proglasio ju je za sveticu 1668. godine i ovim činom postala je prva svetica američkog kontinenta. Ona je zaštitnica vezilja, cvećara, baštovana, sujetnih ljudi, kao i onih ljudi koji su prezreni zbog svoje pobožnosti.