Ulice Beograda se već tokom nekoliko nedelja petkom ili subotom pune nezadovoljnim građanima koji protesnim šetnjama pod parolom »Srbija bez nasilja« traže radikalne promene na političkom, ekonomskom, kulturnom i šire društvenom planu. Često se čuje da samo konkretni potezi vlade mogu da smire napetu i uzburkanu atmosferu i tako povuku sa ulica građane koji protestuju. Dakle, nikakva obećanja ‒ nego odluke koje se pretaču u konkretna, vidljiva i opipljiva dela. Vreme je za plodove a ne za anestetizujuće fraze i floskule iza kojih se skrivaju samo oni koji se boje promena, želeći da sačuvaju status kvo koji im najviše odgovara. Jezik digitalnog doba nudi nam za ovu stvarnost prelaska sa reči na dela sintagmu »od informacije do performansa«.
Liturgija kao čin sećanja na dela Božje ljubavi
Taj izraz možemo primeniti i na sferu liturgije o kojoj razmišljamo u nastavcima na stranicama Blagovesti. Ovaj put zaustavimo se na Euharistiji, na svetoj misi. Slavlje Euharistije upućuje na prošlost, pripada domenu sećanja, komemoracije velikih dela Božje ljubavi ostvarenih u osobi Isusa Krista, Isusa iz Nazareta, tačno zacrtanog u koordinatama prostora i vremena. Vrhunac Njegove delatnosti molioca, propovednika, čudotvorca i isposnika, siromaha – bio je događaj križa i praznog groba, stradanja, smrti i uskrsnuća: u njima Krist u potpunosti ostvaruje svoj identitet Sina i našeg brata koji dokraja voli. Radi se o istorijskim činjenicama o kojima svedoče očevici. Svedočanstva onih koji su bili s Njim čuvaju se, razmatraju i naveštavaju u crkvenoj zajednici.
Isus ‒ mesto spajanja prošlosti i budućnosti
Euharistija pokazuje na Kristovu prošlost križa i uskrsnuća. Razlog ovog sećanja na Kristov križ i prazan grob je u tome što Krist u tim događajima nastupa kao »korporativna« ličnost – u ime čitavog čovečanstva; u drami križa i uskrsnuća Isus je bio povezan sa svima koji su Mu prethodili, sa svim svojim savremenicima i čak s onima koji će doći posle Njega, preuzevši tako na sebe ulogu novog Adama. Ali Krist kojeg se sećamo slaveći svetu misu nije junak iz davne prošlosti koji sada živi samo u uspomenama svojih pristalica i sledbenika. On je živi, vaskrsli Gospod koji sedi zdesna Bogu Ocu, večno nas kod Njega zagovara i brani, i koji će doći da sudi živima i mrtvima. Krist, dakle, predstavlja aktuelnu objektivnu stvarnost nezavisnu od subjekata koji ispovedaju veru u Njega.
Zajedništvo Euharistije ‒ Savez sadašnjosti!
Sveta misa tako obuhvata, sažima i povezuje dve dinamike – naše sećanje na Krista umrlog i vaskrslog, i Njegovu aktivnu prisutnost u kojoj nas On sam traži, ide nam u susret kao ono Ti prijatelja. Kada se sećamo Njega (nivo informacije), On s nama sklapa savez prijateljstva i mi se predajemo Njegovoj ljubavi, prihvatamo Njegovu pruženu bratsku ruku i priznajemo Njegov autoritet Učitelja. U tom zajedništvu preuzimamo na sebe »slatki jaram i lako breme« Njegove sudbine Sina i brata, postavši »sazajedničarima« Njegovog sinovljeg odnosa s Bogom i bratske ljubavi prema čoveku. Liturgija nas stavlja u Isusove okvire da bismo se na kraju preobrazili u ono što slavimo i u slavlju primamo – Krista (nivo »performansa«). Prebivanje Krista s nama pod prilikama hleba i vina ima za cilj oblikovanje naše sadašnjosti prema događaju Isusove smrti i uskrsnuća – naše »ovde i sada« tako postaje umiranje, umiranje oholoj samodovoljnosti i ustajanje na novi život sinovstva u odnosu prema Bogu i bratstva u odnosu prema drugima. Euharistijom je već počeo preobražaj našeg sveta na sliku Krista vaskrsloga. Ovaj proces biće u potpunosti dovršen u trenutku drugog dolaska Gospodnjeg na kraju vremena, kad će biti uspostavljeno Božje kraljevstvo, nova Zemlja i novo Nebo, kao vladavina sklada između Boga, čoveka i prirode, vladavina u kojoj će biti suspendovana svaka podeljenost, svaki sukob i, na kraju, smrt. Euharistija otvara već naše vreme toj budućnosti nove Zemlje i novog Neba, budućnosti Vaskrsloga koju sada samo verom i nadom naslućujemo i čije prve plodove u ljubavi ipak već kušamo.
Božja univerzalna ljubav ‒ Radosna vest spasenja
Euharistija nije samo informativna nego i performativna jer je delotvorna snaga koja radikalno menja život onoga ko je poverovao Kristu. Papa Benedikt XVI je tu performativnost ilustrovao primerom jedne svetiteljke koja je našla mesto u njegovoj enciklici Spe salvi. Radi se o Jozefini Bakiti iz druge polovine devetnaestog veka, poreklom s teritorije današnjeg Sudana. Zašto ona privlači pažnju? Deo svog života provela je u strašnim uslovima ropstva u Sudanu, da bi se s porodicom italijanskog konzula preselila u Italiju, gde je posle okrutnih gospodara u čijem je vlasništvu dotad bila, upoznala potpuno drugačijeg gospodara – Boga Isusa Krista koji je nju sazdao i prihvatio kao svoje voljeno dete. Bakita je primila krštenje, krizmu, pričešćivala se i nekoliko godina kasnije položila je redovničke zavete u Zajednici sestara kanosijanki. Bakita je upoznala Krista i prihvatila Njegovu radosnu vest o Božjoj univerzalnoj ljubavi. Radosnu vest da Bog po Isusu Kristu svakome pristupa kao svom voljenom detetu i da svako može da se obraća Bogu kao svom voljenom Ocu u duhu poverenja i pouzdanja. Bakitu je kroz život nosila svest da postoji Razum koji o nama uvek razmišlja, da postoje Ruke koje nas uvek podupiru, i onda kada su drugi digli ruke od nas, da postoji Pamćenje koje se nas uvek seća i kada su drugi zaboravili naša imena, jednostavno ‒ da postoji Bog Otac Isusa Krista koji svakom ljudskom srcu progovara: Želim da postojiš, više i punije postojiš. Upravo iz stvarnosti Božje očinske ljubavi, Oca koji nas po Kristu umrlom i vaskrslom prima za svoju decu, proizlazi jak dinamizam humanizma koji zagovara dostojanstvo ljudske osobe. I onda, postoji li, dakle, nešto performativnije od slavlja Euharistije?