Krajem septembra pojavili su se u štampi članci koji su izveštavali o porastu slučajeva femicida (ubistava žena) u Srbiji u odnosu na isto razdoblje prošle godine. Vedrana Lacmanović, nezavisna ekspertkinja u oblasti istraživanja uzroka i posledica femicida, kaže da su u pogledu karakteristika ovog fenomena vidljiva dva trenda: prvi ‒ da pada broj femicida u kojima su postojale prethodne prijave nasilja nadležnim institucijama, i drugi ‒ da se propusti nadležnih institucija ponavljaju iz godine u godinu.
Do avgusta meseca ove godine u Srbiji su počinjena 24 femicida, dok je ukupan broj ubistava žena u 2022. godini bio 26. Kad je u pitanju pad broja slučajeva prijavljenih nadležnim institucijama, Vedrana Lacmanović kaže da je to posledica pada poverenja žrtava u to da sistem može i hoće da ih zaštiti, ali da to takođe ukazuje na ozbiljne izazove sistema da prepozna i zaštiti žene koje su izložene riziku da budu ubijene.
Ovi sumorni izveštaji i analize dopiru do nas vernika katolika u mesecu oktobru kada, moleći krunicu, u duhovnosti dolazi do izražaja ženski genije oličen u liku Djevice Marije. Na početku treba odmah priznati da se na meti kritike nalazi i hrišćanstvo sa svojim moralom jer je, po mišljenju nekih intelektualaca iz oblasti društvenih nauka, upravo hrišćanstvo uvelo i betoniralo patrijarhalni sistem vrednosti u kojem je ženi dodeljen inferiorni položaj u odnosu na muškarce.
U početku bejaše…
Istini za volju, u prošlosti je praksa diskriminacije žena često bila opravdavana i potkrepljivana verskim argumentima. Ali takav stav potcenjivanja žene izvorno se nalazi na suprotnoj strani spram biblijske poruke Starog zaveta i Evanđelja. Već na prvim stranicama Biblije, u Knjizi Postanka, naglašeno je da žena uživa isto dostojanstvo ljudske ličnosti kao muškarac i kao takva pozvana je da s njim uspostavi dijalog u duhu zajedništva, saradnje i razmene dobara. U ovom biblijskom izveštaju žena ne pripada redu stvari ili životinja potčinjenih muškarcu da bi ih on koristio, ali koje ne mogu da zadovolje njegovu duboku potrebu za zajedništvom; naprotiv, samo žena kao ljudsko biće iste vrednosti kao muškarac prikladna je za interpersonalni dijalog za kojim čezne muškarac. Ako prvobitni Božji plan zagovara jednakost, ravnopravnost muškarca i žene, kako je onda u svetu došlo do pojave logike diskriminacije, potcenjivanja, omalovažavanja, nipodaštavanja? Zašto je nasilje uopšte dobilo reč u komunikaciji između muškarca i žene? Odgovor se može dedukovati takođe iz biblijske poruke. Tragedija poremećenih odnosa na relaciji muškarac‒žena stupila je na scenu istorije čovečanstva odmah posle tragedije čovekovog odmetništva od Boga. Ne radi se ovde o nekoj vremenskoj sukcesiji, u pitanju je nešto dublje i ozbiljnije u smislu uzročno-posledične veze. Čovek nije shvatio ni prihvatio Božju stvaralačku ljubav čiji plod je on sam. Iz svog vidnog polja isključio je Boga i za jedini orijentir u svom životu odredio je sopstvenu volju i razum bez ikakve reference na Boga. Takva redukcija stvarnosti na prostor svog Ja kao da proklamuje vladu ohole samodovoljnosti. Prekinuto savezništvo s Bogom početak je dugog niza tragedija – tragedija prekinute saradnje, izbrisanih kontakata, otkazanih susreta, poremećenih odnosa, takođe na horizontalnom nivou međuljudskih odnosa, odnosa muškarca i žene. Na početku svih tragedija izgubljenog sklada stoji čovekova replika kojom je izrekao radikalno »ne« ljubavi onog Drugog, Boga, smatrajući Ga diktatorom koji ograničava, ugnjetava, oduzima. Otad su one dualnosti, prvobitno određene za saradnju – duhovno i materijalno, muško i žensko, ljudsko i priroda ‒ zapale u ratno stanje, suprotstavljanje jednog drugom, jedno nauštrb drugog. Evo šta o izgubljenom raju govori Katehizam Katoličke Crkve: Pismo pokazuje dramatične posledice te prve neposlušnosti. Razoren je sklad koji je, zahvaljujući izvornoj svetosti, u njima vladao; slomljeno je gospodstvo duhovnih moći duše nad telom, povezanost muškarca i žene podvrgnuta je napetostima, odnosi će im biti u znaku požude i gospodarenja. Sklad sa stvorenjem narušen je: vidljivo stvorenje postalo je čoveku strano i neprijateljsko. Zbog čoveka stvorenje je podvrgnuto prolaznosti… Muškarac začepljuje usta ženi jer mu monolog izgleda privlačniji i korisniji od dijaloga. Muškarac potčinjava ženu jer je smatra sredstvom, alatom u procesu svog samoostvarenja. Muškarac diže ruku na ženu jer joj je odredio položaj mete na koju cilja svojom agresijom.
Isus – feminista!
Taj tužni scenario sukoba ipak nije postao jedini i definitivan, onaj koji bi diktirao sav pokret na bini sveta. Pojavio se Isus Krist kao novi tip muškarca koji promoviše kulturu dijaloga, koji insistira na saradnji, koji ženu ne gleda svisoka kao neko inferiorno biće, koji gnevnim muškarcima zapoveda da odbace kamenje kojim su nameravali da kazne ženu. Evanđelja obiluju scenama u kojima Isusa gledamo kao iskrenog zagovornika dostojanstva žene. Isus vodi ozbiljan razgovor sa strankinjom Samarićankom kojoj na kraju otkriva svoj identitet Božjeg Pomazanika. Isus hvali veru Sirofeničanke koja od Njega traži čudo ozdravljenja. Sažalio se nad tugom majke koja sahranjuje sina jedinca. Uzima za uzor poverenja u Boga siromašnu udovicu koja svoje novčiće baca u hramsku riznicu. Žene su bile prve, još pre učenika, koje su zagrlile Uskrslog Isusa. Taj Isusov stav prema ženama ne pripada redu nekog sekularnog humanizma i altruizma, nego potiče iz Njegovog vertikalnog iskustva s Božjom očinskom ljubavlju. Isus prihvata i shvata samog sebe kao Sina koji se poziva na Božju očinsku ljubav kao na izvor svog postojanja i garanciju opstanka. Isus je duboko svestan da iza onog vidljivog i opipljivog stoji Bog Otac koji svemu daje život, sve prati s brižnom ljubavlju i sve čuva za svoje buduće kraljevstvo. Isusova spoznaja tako otkriva Razum koji o svakome i svemu razmišlja na stvaralački i spasonosan način. Isusa teši i smiruje činjenica da postoji Očeva volja koja žarko želi da se čovek razvija i napreduje. Isus računa na Božje sveobuhvatno Pamćenje koje ne dozvoljava da se iko izgubi u mraku zaborava. Takav Isusov skladan sinovlji odnos s Bogom povlači za sobom sklad u međuljudskim odnosima. Isus kao poslušni Sin poučljivog srca i uma prema Ocu, nadahnjuje se u svom delovanju Božjom darujućom ljubavlju, ljubavlju koja stvara, a ono stvoreno prati i podupire i na kraju spasava od zla propasti i nestanka. Zato se Isus distancira od patrijarhalnih i mizoginih obrazaca ponašanja u kojima je žena svrstana u kategoriju čoveka drugog reda. On u svakom ljudskom biću prepoznaje dostojanstvo onoga ko je voljen, voljen od samog Boga bez obzira na svoj pol, na jezik kojim govori, na kulturu kojoj pripada. Za Njega su svi dragoceni jer su njihova imena upisana u srce Njegovog Nebeskog Oca i niko i ništa ne može da ih izbriše. Za Njega su svi vredni truda i napora služenja, jer Njegovom Ocu je stalo do svakoga. Pozivajući se na Krista, doslednog humanistu i borca protiv svake vrste diskriminacije, hrišćanin kao Isusov sledbenik mirne savesti može da potpiše feminističku agendu u onoj bitnoj stavci – dostojanstvu žene koja ravnopravno stoji rame uz rame pored muškarca da s njim stvara zajedništvo.
Vlč. Andrej Đuriček