Mi kao ljudska bića nikad nismo sami. Uvek nam neko pravi društvo: bili to mi sami sebi, bili to drugi s nama u raspravi u našim mislima, ili smo u konkretnom razgovoru licem u lice s nekom osobom.
Razgovor sa samim sobom obično je dubok i iskren, ili sasvim obrnuto! Ili prihvatamo i priznajemo sebe takvima kakvi jesmo, kakvi bismo zaista želeli da budemo, kakvi su naši ciljevi i neuspesi, ili obmanjujemo sebe, živeći u lažnom svetu koji okrivljujemo za sve svoje nedaće. Takav razgovor ponekad zaista može da bude plodonosan, prava prekretnica u našem životu, kad postajemo ono svoje pravo ja, a drugi oko nas to primećuju i cene.
Razgovor u mislima s drugim nastoji da izgladi situaciju ili na miran način ispravi nepravdu; ili pak, naprotiv, vodi međusobnom okrivljavanju za sve… Tada je na delu svojevrstan kukavičluk.
Konkretan razgovor više nas može da bude iskren, koristan, ili da njime iz nas »izađe« sve »ono« potisnuto pa da se posle »osećamo dobro«.
Ipak, postoji jedan neobičan način razgovora sa sobom kakvog ne poznajemo. Niko od nas ne zna ništa o sebi ni trenutak pre ni trenutak posle rođenja, Treba da prođe nekoliko godina da bismo postali svesni svog »ja«. Pa ipak, i dok smo bili nesvesni sami sebe, to smo bili mi. O tom periodu možemo da saznamo samo od onih koji su nas doneli na ovaj svet, od naših roditelja.
Ali tu se krije velika tajna: oni, roditelji, bili su samo posrednici i naši dušebrižnici dok smo rasli. Tajna našeg postanka, sama ideja o nama, jeste ono što je o nama zamislio naš Stvoritelj. Drugim rečima, ono najdublje o sebi možemo da doznamo upravo od Njega, u razgovoru s Njim, što se obično naziva molitvom. To je ona molitva koja jednu dušu otvara drugoj.
Ako u razgovoru sa samim sobom ili s drugima rešavamo pitanja našeg zajedničkog života i naše probleme, molitva nas vodi otkrivanju i ispunjenju zamisli Stvoritelja nad nama.
Isus je u različitim trenucima govorio sa svojim Ocem u: u slavi – u Preobraženju, kao i u patnji na krstu. Za mnoge svece molitva je bila svakodnevni hleb, nasušna potreba, rešavanje svojih svakodnevnih i drugih teškoća.
Pa ipak, postoji jedna posebna molitva, bolje rečeno jedna osoba kojoj se s mnogo žara i nade svakog dana svi obraćamo: to je molitva krunice na Zapadu, akatist na Istoku. Mesec oktobar u Katoličkoj Crkvi posvećen je pobožnosti Blaženoj Devici Mariji, a posebno molitvi krunice, pa ga nazivamo još i mesecom krunice. Neko je rekao da je toliko ponavljanje obraćanja Zdravo, Marijo zapravo zahvalnost našoj Nebeskoj Majci, jer ona je kao Kraljica Neba i Zemlje naša zastupnica pred našim Stvoriteljem. Udružimo krunicu i akatist za ostvarenje nad nama onoga što je Stvoritelj zamislio za nas i za jedan bolji svet!
Marija je opčinjavala ljude širom sveta, pripadnike različitih kultura i pogleda na svet. Njena lepota naprosto ih je zasenjivala iako nisu znali šta je krunica niti su bili vernici.
Volfgang fon Gete, veliki nemački klasični »olimpski« pesnik (1749‒1832), više puta je isticao da je »poganin«. Je li to zaista bio? U mnogim svojim stavovima i postupcima – jeste; pa ipak, molitvama iz svog Fausta i on se, uz Dantea, našao kao marijanski pesnik.
Evo prve molitve Geteove junakinje Margarite, koja na vrhuncu niza nesreća nosi cveće na skiniju Žalosne Madone:
Najviša vladarko sveta!
Daj da ispod sjajne
kupe neba razapeta
nazrem tvoje tajne!
…
Najčistija device,
časna majko slavna,
izabrana kraljice,
bogovima ravna.
Fra Anđeliko, renesansni slikar dominikanac, naslikao je u istom duhu fresku Blagovest.
Prelepi komentar te freske dala je srpska pesnikinja Jelena Spiridonović Savić.
Ni mistici, kao ni pesnici, nisu uvek pod inspiracijom, ili milošću, kako to oni zovu. I za to vreme oni su samo jedno tiho, skrušeno, šćućureno čekanje. Valjda je samo jedan od njih (Fra Anđeliko) i samo s takvom dušom mogao da naslika one čarobne Blagovesti (u firentinskom manastiru Sv. Marka), gde Marija, tiha, smirena, sva predana, u zanesenom očekivanju, skrštenih ruku na devičanskim grudima, sa svom prostotom ljiljana poljskih, sluti i čeka arhangela. (Jelena Spiridonović Savić [1890‒1974]).
Čekajmo i mi tako skrušeno i smireno Mariju, kao što je ona čekala Arhangela da joj navesti dolazak Njenog Stvoritelja. Spasitelja koji će nam otkriti ko smo mi…
Joakim Striber