Kao odgovor na ovo pitanje, Isus kaže: »Tko god ostavi kuće ili polja, braću, sestre, roditelje ili ženu i djecu, poradi imena mojega, stostruko će primiti i život vječni baštiniti« (Mt 19, 27–29).
Da li i koliko je lako danas poverovati ovim rečima? Stvari i sva materijalna dobra koja nas okružuju, kako nam se čini, olakšavaju ili ulepšavaju naš život. A tek savremene tehnologije! Naravno, postoje i neki strahovi, npr. od tzv. »veštačke inteligencije«, ali i pored toga kupuju se sve savremeniji računari i telefoni. Nije retko videti čak vrlo malu decu u kolicima kako drže tablet. I ako biste čak i malom detetu uzeli iz ruke taj tablet, ili onim starijima telefon, dete će verovatno plakati, a ovi stariji će se svađati ili nalaziti mnoštvo razloga za ljutnju. Teško je odreći se nečega… A Isus kaže da sve treba ostaviti! Kako? I opet dobijamo odgovor: »Ne brinite se tjeskobno i ne govorite: što ćemo jesti, piti, u što se obući! Zna vaš nebeski Otac da vam je sve to potrebno«, i dodaje »Ne brinite se tjeskobno za sutrašnji dan, jer će se sutrašnji dan brinuti za se! Svakom je danu dosta njegove muke« (Mt 6, 26–34). Složićemo se mi s ovim odgovorom i teorijski, kratkotrajno ćemo ga i podržati. Ali neretko i ubrzo pojaviće se strahovi i briga. Čini mi se da je vreme u kojem živimo upravo vreme briga i strahova. Brinemo se kako i od čega ćemo živeti, tako da vrlo brzo zaboravljamo, ili ostavljamo negde po strani, ove Isusove reči. Kao da se odnose na nekog drugog. u nekom drugom trenutku i na nekom drugom mestu. Može se čuti kako ljudi često nabrajaju nevolje koje su im se dogodile, ili su za njih čuli ili o njima pročitali u medijima. I polako postajemo zajednica i društvo koje brine, strepi i plaši se. Tačno je da je našem racionalnom umu teško da ne brine kada je sutrašnjica neizvesna, nepoznata i podložna velikim promenama. Nije lako prihvatiti činjenicu i nositi se s njom, da uprkos nadi u dobro – često ispadne drugačije. Ali nadjača li nas strah, još je teže. Kao da su briga i strah uz neizvesnost stalni pratioci na našem putu. Može li čovek sam od sebe da nadvlada i pobedi svoje strahove i brige? Neko možda i uspe, ali mislim da većini to ne polazi za rukom. Postoje svedočanstva ljudi koji su počeli da traže Boga u svojoj nemoći, onda kada su ih zadesile nevolje. Ima i onih koji u tim trenucima proklinju.
Na početku Svetog pisma čitamo: »Bog zovne čovjeka: Gdje si? – Čovjek odgovori: Čuo sam tvoj korak po vrtu; pobojah se jer sam go, pa se sakrih« (Post 3, 9–10). Upravo taj prvi zabeleženi strah je svedočanstvo vere, iako na prvi pogled ne izgleda tako. Taj strah je upravo dokaz da Bog drži svoja obećanja. Poštuje svoju reč. Iako deluje naizgled paradoksalno, zastanemo li malo i udubimo se u poruku, uverićemo se da zaista – »Strah je Gospodnji početak spoznaje« (Izr 1, 7), »Strah Gospodnji, početak je mudrosti« (Ps 111, 10), »Strah Gospodnji, mržnja je na zlo« (Izr 8, 13). I opet je nekako zbunjujuće: poruka »Ne boj se«, a onda »Strah Gospodnji je škola mudrosti.« Šta to, u stvari, znači bojati se Gospoda? U knjizi Sirahovoj nalazimo »Koji se boje Gospoda, slušaju Njegove riječi, drže se puta Njegovih, čine što je Njemu po volji, pred Njim se ponizuju«, i dalje: »Bogatstvo i moć osnažuju srce, ali je od obadvoga bolji strah Gospodnji.« Strah od Boga zapravo je poruka čoveku da se ne uzoholi i zato nema protivrečnosti s pitanjem: »Šta ćemo dobiti?«, jer Isusove reči govore smirenom duhu: »Odvažni budite! Ja sam, ne bojte se!« (Mt 14, 27).
Možda bismo i svom racionalnom umu, koji nije uvek u krivu, ali u trenutku brige i strepnje jeste, mogli ponavljati: »Ne boj se, stado malo, jer je odlučio vaš Otac da vam dadne kraljevstvo« (Lk 12, 32). Možda bi takva vera mogla pomeriti brdo nepoverenja, brige i straha?
Marijana Ajzenkol