Foto: pixabay.com
Pokušajmo da sagledamo korizmu iz drugog ugla. Možda iz Hristove perspektive. Njegovo odsustvo iz naših života je pravi razlog zašto ovaj period postoji.
Nauči nas da nam bude i da nam ne bude stalo
Nauči nas da mirno sedimo čak i među ovim stenama… ∼ (T. S. Eliot, “Pepelnica”)
Veruješ li mi? Tek je prva nedelja korizme, a meni je već dosta. Kada će se završiti ovo mučenje? Mora da postoji izlaz iz ove pustinje.
Da li vam to nekako govori da mi je korizma zaista potrebna? I pošto sam odlučio da budem potpuno iskren u vezi sa tim, neću ništa negirati. Ideja da provedem 40 dana kao pokajnik mi se baš i ne sviđa. Da li vas to privlači? Ja sam više za luksuzan život. Radosti asketizma i nisu baš za mene.
Sećam se da sam pre mnogo godina pitao prijatelja kako će se žrtvovati tokom korizme. „Tuširat ću se hladnom vodom“, odgovorio je. Skoro sam se smrzo. Ostao sam bez reči, pogotovo kada me je pitao šta ću ja da radim. Da li je trebalo da mu kažem da ujutru neću stavljati šećer u čaj? I da ću se stalno žaliti na ovo strašno lišavanje? To je izluđivalo moju ženu. „Odreci se čega god želiš“, govorila je, „sve dok se odričeš i prigovaranja zbog toga“.
To je ono što ja zovem – odlučnost. Prestani da se žališ. Neka to bude prva uplata na račun junačkih dela. Ali da vam prvo kažem čega se moj otac odricao. Lubenice. Izvanredna vežba samoodricanja, pomislio sam. Tek kasnije sam shvatio da on to uopšte nije jeo. Ako Bog ima smisla za humor (A zašto ne bi, pitao se Česterton. Napravio je nilskog konja, zar ne?), onda volim da razmišljam o svom oca kako provodi vreme u čistilištu jedući bezbroj lubenica u svetoj gužvi.
U međuvremenu, pokušajmo da sagledamo korizmu iz drugog ugla. Možda iz Hristove perspektive. Njegovo odsustvo iz naših života je pravi razlog postojanja ovog perioda. U raju sigirno nema razloga za pokoru. Ali pošto verenika za sada nema, nije nimalo čudno što se gosti na neko vreme povlače i čekaju njegov povratak. Ostavljeni u dolini suza, zašto ne bismo postili? Prosto nije u redu što nam je on oduzet a njegovo proslavljeno telo se vratilo Ocu. Pa ipak, u prostoru između dva suprotna kraja, prošlog prisustva i buduće paruzije, moramo živeti u nadi, zahvalni za ovo vreme pokore i molitve. Pozdravljamo tu korizmenu strogost koja nas podseća na našu prazninu dok se Hrist ne vrati u trijumfu Vaskrsa.
II.
Pokušajte da zamislite neotkrivenu zemlju, ili čak ceo kontinent, čiji stanovnici čekaju poruku iz našeg sveta. Šta da im kažemo? Da im pošaljemo nešto? „Sabrana dela Johana Sebastijana Baha“, rekao je pesnik Luis Tomas. Zatim je, posle kratke pauze, dodao: „Ali to bi bilo hvalisanje.” A šta biste vi poslali? Zašto ne jedinu stvar na koju se ponosimo i sa kojom bi jedino trebalo da se hvalimo? Božiju Reč zapisanu za sve vekove u dva velika Zaveta naše vere. Tu je Radosna vest za kojom žude sva stvorenja, uključujući i stvorenja iz drugog sveta, kojima se Bog još nije otkrio. A ako je to preveliko za svemirsku kapsulu, zašto ne primerak četvrtog Jevanđelja, gde je svaku blagoslovljenu reč uklesao u kamen majstor po imenu Jovan Božiji, orao jasnog vida, koji je video veće dubine svega Božijeg nego bilo koji drugi čovek? Neka vide lice Božije u liku probodenog i raspetog Hrista, koji je sve grehe prikovao na krst. Neka se u složnoj molitvi i tišini sa Isusom kreću ka vrhu stepenica, tajanstvenom satu prema kome se sve u Jevanđelju kreće. Ova reč se pojavljuje ni manje ni više nego sedamnaest puta, i uvek nas upućuje na najbolji put ka njegovoj muci , ka vremenu trijumfa Vaskrsa kroz mračnu noć mučenja, napuštanja i smrti.
Nije li nam zato Crkva u svojoj mudrosti dala period korizme? Da bismo 40 dana proveli prateći stope Sina Božijeg, koji je prvi probio taj put od života do smrti, od smrti do večnog života? Korizma je put kroz koji moramo proći da bismo od greha došli do svetosti, od unakaženosti prvog do preobražene slave drugog, sve vreme približavajući se Onome koji je svojom krvlju platio našu slobodu i spasenje.
III.
U nednoj neobičnoj, kratkoj priči pod nazivom “Izbeglica” Flaneri O’Konor, jednoj od najboljih stvari koje je ikada napisala, vidimo kako stari sveštenik govori ženi da poljska porodica kojoj je dozvoljeno da živi na njenoj farmi zaista nema gde da ode. Da, kaže ona, ali joj je muka od njih, njihov čudan govor i odeća svima smetaju, i odlučna je da ove strance skloni sa svoje farme. „Nisam ja odgovorna za sve ljude na svetu“, žalila se ona. Osim toga, ona želi da zna zašto su uopšte morali da dođu. Sveštenik, koji pola sluša, a pola ne sluša celu tiradu, ustaje i odlazi, pogrešno misleći da ona govori o Hristu. „Došao je da nas iskupi“, kaže joj.
Nije li to pitanje koje nas sve proganja? Zašto je Hrist uopšte došao? Šta se desilo sa njim, tom Izbeglicom što je došao da živi i umre među nama? Odgovor, koji mi je trebalo toliko godina kao katoličkom teologu, je da je došao da nas iskupi. Da nas spasi i iskupi od pošasti greha i smrti, nakon čega sledi večnost provedena u društvu zlih duhova rešenih da nas unište. Zar nas 40 dana korizme ne podseća upravo na to? Moramo naterati svoj tromi duh da se podvrgne strogoj disciplini korizme kako bismo bili što svesniji eshatoloških izbora koji nam se neumoljivo približavaju, kako je starai katekizam svojevremeno nazivao poslednje četiri stvari o kojima moramo razmišljati – smrt, sud, raj, pakao. I ne samo da ih budemo svesniji, već da jačamo otpor upražnjavanjem upravo onih vrlina koje nam omogućavaju da pobedimo đavola i iskušenja koja nas okružuju. Suština korizme, podseća Crkva, jeste svečani poziv da se Hrist ponovo doživi, da se uđe u ljudsku stranu njegovog života da bi se još dublje zašlo u tajnu njegovog božanstva, njegove beskrajne bliskosti sa Ocem. Hrist je proveo 40 dana u pustinji pripremajući se za smrt da bismo ti i ja ušli u život večni, i zauvek bili tamo u društvu anđela i svetaca, ali i svih onih koje smo voleli i izgubili u životu.
Morate priznati da je ovo zaista uzbudljivo. Ne bismo želeli da bilo koja priča koja je bilo kada ispričana bude više istinita. „Pokažite to paganu“, izaziva nas Doroti Sejers, „i on možda neće poverovati. Ali ovo je nešto u šta bi čovek rado poverovao.”
Nije li to suština vere? Moramo da posvetimo svoje živote njegovom rastu. Zahvaćen ovom „vatrom koja proždire“, Hans Urs fon Baltazar je to nazvao „između dve noći, dva ponora: noć klanjanja, a zatim noć poslušnosti“. Kakvu veličanstvenu priliku nam daje korizma da zapalimo obe vatre.
Izvor: Bitno.net