U mnogim kulturama kada je reč o odnosu duha i materije, oni se često tumače kao antagonističke kategorije. Hrišćanstvo, naprotiv, pomiruje ta dva principa stavljajući ih u dijalektički odnos. Kako doživljavamo taj odnos i šta on može da znači u našem svakodnevnom životu i shvatanju sveta uopšte?
Po Karlu Marksu, duša je misaona apstrakcija, dok je za Sigmunda Frojda puki proizvod nečeg nesvesnog. Da li je zaista sve ono što doživljavamo – ono lepo, inteligentno, smisleno – u stvari samo privid, samo varka? Ili se, u krajnjoj liniji, sve svodi na materiju koja se potčinjava strogim zakonima i time sve može da se objasni? Čini se pomalo čudnim da se materija koja je osnov svega, potčinjava nečemu – nematerijalnom. Neki, međutim, smatraju da je materija prolazna, nebitna, ili čak nedostojna. Što pre se nje oslobodimo, biće bolje za nas i naš duh?!
Sledbenici Orfejevog kulta razvili su shvatanje o suprotstavljenosti tela i duše, koje je kod Platona dostiglo vrhunac. Znanjem, vrlinom i umetničkom ekstazom moguće je osloboditi se okova materije i vratiti se svom izvoru, onom božanskom. A zašto onda ona (materija) uopšte postoji? Greškom, možda? Ili možda ipak postoji neka dijalektička veza između tih dveju, za mnoge nepomirljivih kategorija? Pa da materija može da bude u službi razvoja duha, a da duh tu istu materiju može da produhovi?
Hrišćansko učenje pomiruje ta dva načela. Bog svaku dušu stvara činom začeća zajedno s njenim telom. Čovek je mesto gde se Nebo i Zemlja, odnosno duh i materija, spajaju u jedno biće. Sam Hrist, Bogočovek, vrhunac je jedinstva duhovnog i materijalnog. Pa ipak, kroz ljudsku istoriju, kao i u ličnoj istoriji svakog čoveka, često je dolazilo do narušavanja ravnoteže između duhovnog i materijalnog, naglašavalo se jedno a zapostavljalo drugo. Ujedinjenjem u Hristu, ta ravnoteža se vraća i duh i materiju dovodi u jedinstvo.
Danas mnogi, kao nešto negativno, smatraju da savremeni čovek živi samo za ono materijalno, dok je, naprotiv, po drugima čovek konačno postao slobodan od raznih izmišljenih moralnih stega. Ima i onih koji veruju da posle ovog vremena dolazi novo doba u kojem će Duh preplaviti materiju produhovljavajući je: Jedinstvo kao izraz jednog i trojstvenog Boga koji ostavlja svoj pečat na svemu stvorenom. Pronaći ga, obznaniti ga, znači doći do istine o svemu (Kjara Lubik). To će biti vreme novog sveta u kojem će harmonija materijalnog i duhovnog zasijati u svoj svojoj dobroti, smislenosti i lepoti. Šta je ta harmonija i kako ona utiče na razvoj ljudskog društva ili na lični život svakoga od nas?
Evo jednog primera.
Antonio Puljizi, Između atoma i ikone – razmišljanje o pojavnom kroz sočivo jednog hemičara; primer Van Gogovog suncokreta.
Van Gogovu sliku čine protoni, elektroni, neutroni koji se organizuju tako da formiraju pigmente kadmijum-sulfata, CdS, koje je koristio Van Gog. Zaista, bez njih bi bilo nemoguće naslikati i gledati ovo delo. Pojava slike time bi mogla da bude objašnjena. Sa druge strane, ova slika proizvodi mnogo emocija i nosi u sebi mnoštvo poruka. Ali ne automatski. Zavisi od potrošača ove slike. Samo osetljiva duša koja je u stanju da dosegne ono što je Van Gog hteo da poruči, doživljava puni dijalog s njim kroz tu sliku. Slika, sa svim svojim atomima, molekulima, postaje tako sredstvo vanvremene, duboke komunikacije dveju osoba: autora i posmatrača, što je fenomen koji nijedna formula fizike ili hemije ne može da rasvetli. Umetnost je nešto kreativno, sposobnost stvaranja nečeg novog, koja, iako se izražava preko materijalnog, prevazilazi prostor i vreme i nosi pečat večnosti.
Svako od nas može da postane neka vrsta Van Goga, unoseći lepotu u svet i tako stvarajući jedan novi svet, svet lepote i ljubavi.
Večno – Duh sjedinjuje se s prolaznim – materijom i tako nastaje produhovljena materija koja je večna.
Joakim Striber