U jednoj od svojih propovedi o euharistiji, papa Leon Veliki je rekao: »Ono što je bilo vidljivo u Hristu, prešlo je u Sakramente Crkve.« Od vremena Isusovog Uskrsnuća, ono što se ostvarilo u Njegovom smrtnom telu nastavlja se u Telu Crkve. Vidljiva Crkva tako je simbol Hristov u našim danima. Ono što su svedoci videli u Hristu, dok je bio s njima na Zemlji, sada se ogleda u Crkvi. Ono glavno u Hristovom životu bilo je bogosluženje Ocu. Glavno u životu Crkve je bogosluženje Ocu po Sinu u Duhu Svetom. Središte tog bogosluženja, tačka u koju se sliva i iz koje sve polazi, jesu Sakramenti. U njima Hristovo spasiteljsko delo bogosluženja nastavlja da čini Spasenje prisutnim.
Da to isto kažemo drugim rečima… Kada se pomene Evanđelje, danas se uglavnom misli na zbirku spisa koja se naziva Novi zavet; oni malo upućeniji misle na četiri kanonska evanđelja. Najređa asocijacija je sam Isus Hrist, a upravo On je Evanđelje – euangelion – Dobra vest. I zaista, Dobra vest je da nam je došao Spasitelj po kojem se ostvaruje spasenje ljudskog roda. Bez Isusa nema Spasenja, a samo Spasenje nije tek neki spisak onoga što treba činiti i onoga što se ne sme, nego prihvatanje jedinstva s Bogočovekom Hristom. Postavši čovekom, budući da je pravi čovek, s nama jednak u svemu osim u grehu, a s druge strane budući da je Sin pravi Bog, omogućio je – po sebi – i ljudima jedinstvo s Bogom. On je most koji spaja čoveka i Boga.
Šta su onda kanonska evanđelja? Ona su zapisana svedočanstva Crkve o Isusovim delima i rečima, a u isto vreme i Reč Božja, koju Crkva nadahnuta Duhom Svetim izgovara o samom Isusu koji jeste i u kojem se nalazi Spasenje.
Isus – Sakrament
Ali da pogledamo koja su to dela Isusova i šta ona u stvari znače – svakako, uz ogradu da u ovom tekstu sve ne možemo ni da obuhvatimo. Počnimo od Isusovih govora. Kada Isus govori učenicima ili narodu koji se oko Njega okupio, On podučava, kori, usmerava i ispravlja svoje slušaoce, želeći da u njima podstakne dve stvari – obraćenje, to jest odustajanje od pogrešnog shvatanja sopstvenog života, pri čemu to obraćenje treba da dovede do spoznaje o pravoj prirodi i svrsi čoveka, a to je povratak u Kuću Očevu. Isus poziva svoje učenike molitvom koja počinje s »Oče naš«, poziva ih da budu savršeni kao što je savršen »Otac vaš nebeski« (Mt 5, 48), kada ih podučava o molitvi govori da, unapred, »Otac vaš zna da vam je sve to potrebno« (Lk 12, 30). Upravo taj govor Crkva je shvatila kao poziv na spoznaju prave prirode čovekove. Čovek nije samo jedno od Božjih stvorenja, on je dete Božje. Tu veru Crkve Jovan ispoveda u svom prologu govoreći: »A onima koji Ga primiše podade moć da postanu djeca Božja« (Jv 1, 12). Prva poslanica Jovanova možda još jasnije govori o tome: »Gledajte koliku nam je ljubav darovao Otac: djeca se Božja zovemo, i jesmo« (1 Jv 3, 1). Naravno, naše sinovstvo i sinovstvo Sina Božjega je različito, ali po Njemu nam je omogućen ulazak ili, bolje rečeno, povratak u zajedništvo Oca, Sina i Duha Svetog – učestvovanje u Božjoj prirodi. Poziv na prihvatanje Spasenja poziv je za povratak našoj pravoj prirodi, a taj povratak dešava se po odbacivanju samih sebe, odustajanju od sopstvene sebičnosti i samoživosti. Obraćenje i spoznaja o našoj prirodi dece Božje neposredno su vezani za ulazak u Kraljevstvo: »…i reče: ’Zaista, kažem vam, ako se ne obratite i ne postanete kao djeca, nećete ući u kraljevstvo nebesko’« (Mt, 18, 3). Obraćenje je i poziv na pokajanje i već od samih početaka Crkva u tome vidi koren sakramenta koji danas nazivamo sakramentom pomirenja: »Pokajte se, dakle, i obratite da se izbrišu grijesi vaši« (Dj 3, 19). Ali to brisanje greha ne dešava se samo po sebi obraćenjem i pokajanjem, to jest ne dešava se samo po našem činu kajanja, nego je omogućeno time što je sam Isus naša pomirnica: »U ovom je ljubav: ne da smo mi ljubili Boga, nego – On je ljubio nas i poslao Sina svoga kao pomirnicu za grijehe naše« (1 Jv 4, 10). Vidimo da je Isusov govor tako poziv na pomirenje s Bogom u samom Isusu.
Isusova dela, od kojih su za nas svakako najupečatljivija čuda, čudesna isceljenja i dizanja iz mrtvih, svedočanstvo su, s jedne strane, već prisutnog Kraljevstva Božjeg na zemlji, a u isto vreme govore o delotvornosti Tajne utelovljenog Sina Božjega, onog vidljivog u Njemu dok je bio s nama, a što je prešlo u Crkvu – po sakramentima, kako govori papa Leon s početka ovog teksta. Isceljenja nikad nisu bila samo oslobađanje od fizičkih bolova, ona su uvek bila poziv na obraćenje, na povratak Ocu – Isus često govori nakon isceljenja – Idi i ne greši više. Isceljenja su znak da Isus – Sakrament u onome ko se obrati proizvodi promenu u duši – isceljenje. Dizanja iz mrtvih govore o tome da je Isus – Sakrament, povratak u život. Čuda govore o tome da je onome ko ima pouzdanja u Boga, po Isusu – Sakramentu, sve moguće, da nastaje Novi svet u kojem vladaju novi odnosi.
Videli smo, dakle, da je sam Isus Hrist – Dobra vest, da su Njegove reči i dela delotvorna objava Kraljevstva Božjeg i ta delotvorna Objava Kraljevstva se u sakramentima i po njima nastavila u Crkvi i po Crkvi, koja je Telo Hristovo. Isusovo prisustvo u Crkvi i danas je vidljivo upravo po sakramentima.
Sakramenti Crkve
Katekizam Katoličke Crkve uči da su sakramenti upravo sakramenti Crkve po tome što su »po Crkvi« i »za Crkvu«. Po Crkvi su »time što je ona sakrament delovanja Hrista koji u njoj deluje zahvaljujući slanju Duha Svetog«, a jesu »za Crkvu« jer upravo sakramenti »čine Crkvu« (KKC 1118). »Budući da s Hristom-Glavom čini ’takoreći jedinstvenu otajstvenu osobu’« Crkva u sakramentima deluje kao »sveštenička organski uređena zajednica« (KKC 1119). Služba svetog reda u toj zajednici garantuje da u sakramentima deluje upravo Hrist po Duhu Svetom za Crkvu. »Zaređeni službenik je, dakle, sakramentalna veza koja povezuje liturgijski čin s onim što su rekli i učinili apostoli i, po njima, s onim što je rekao i izvršio Hrist, izvor i temelj sakramenata« (KKC 1120).
Osvrnimo se za trenutak na razvoj shvatanja sakramenata kroz istoriju. U skladu s Isusovim obećanjem da će Crkvu Duh Sveti uvoditi u svu istinu, tako je Crkva tokom vremena produbljivala svoje shvatanje sakramenata. Na samom početku jasno su se izdvojili sakrament krštenja, krizme to jest pomazanja, euharistije, kao i sakrament pomirenja i bolesničkog pomazanja, a potom i sakrament svetog reda i ženidbe. Iako su svi oni postojali u ranoj Crkvi, a njihov nastanak čvrsto je posvedočen u Svetom pismu Novog zaveta, tek je tokom vremena Crkva prepoznala i ustanovila svih sedam sakramenata, pa su se i obredi kojim su se delili, kao i uslovi pod kojima i kako su se delili, tokom vremena menjali do oblika koji mi danas imamo.
Svrha i delovanje sakramenata
Iz ovoga što smo već rekli može se videti koja je uloga i svrha sakramenata u životu Crkve, odnosno vernika; Crkva to izražava ovako: »Svrha sakramenata je posvećivanje ljudi, izgrađivanje Tijela Kristova i iskazivanje štovanja Bogu: a kao znakovi služe i za poučavanje. Vjeru ne samo što pretpostavljaju, nego je riječima i stvarima hrane, jačaju i izražavaju; zato se i zovu sakramentima vjere« (Drugi vatikanski sabor, SC 59).
Kao što je i druga božanska osoba – Sin bio među nama i, po tome što je postao čovekom, bio s jedne strane vidljiv, a Njegova božanska priroda, iako prisutna, ljudskim očima nevidljiva, tako i sakramenti imaju tu dvostruku prirodu. S jedne strane oni su vidljivi znaci, simboli, što je potrebno jer se dele ljudima koji su i materijalna bića i žive u materijalnom svetu, a s druge strane – u sebi sadrže i duhovnu realnost. Veoma je važno za shvatanje delovanja sakramenata da se razume šta Crkva misli pod rečju simbol ili znak kad govori o sakramentima. Sve što nas okružuje može da bude i često jeste znak. Slova koja čitamo, pa i u ovom trenutku, znaci su koji predstavljaju određeni glas koji izgovaramo, a glasovi su deo reči koje su, opet, znakovi koji predstavljaju neku ideju. Reči kao npr. otac, majka, drvo, reka… same u sebi nisu ni otac, ni majka, ni drvo ni reka, nego samo predstavljaju te pojmove. Možemo da iskoristimo i primer saobraćajnog znaka – na primer, kada ulazimo u neki grad na znaku možemo da pročitamo ime tog grada, ali ta tabla nije i sâm grad čije ime nosi kao informaciju. Grad postoji i bez table s njegovim imenom. S druge strane, postoje znaci koji već u sebi nose to što predstavljaju. Poljubac zaljubljenih nije samo znak njihove ljubavi, nego u sebi i jeste izražavanje ljubavi. Potpis na ugovoru nije samo znak nezavisan od samog ugovora, samo znak da je ugovor sklopljen, nego je i suštinski deo sklopljenog ugovora. Upravo su i sakramenti znaci koji u sebi sadrže ono što označavaju. Obred polaganja ruku nije samo znak da je neko zaređen, nego se sakrament deli po samom tom činu i to i jeste sakrament ređenja. Po vidljivom znaku deluje nevidljivi dar. Na taj način ceo čovek i telom i dušom učestvuje u sakramentu.
Razmotrimo još i pitanje kako sakramenti deluju. Još na Tridentskom crkvenom saboru sredinom šesnaestog veka Crkva je utvrdila da ako se dostojno slave u veri, sakramenti podeljuju milost koju označavaju. Sakramenti su delotvorni jer u njima deluje sam Hrist: On krsti, On u sakramentima deluje da udeli milost koju sakrament označava (KKC 1127). Drugim rečima, sakramenti deluju samim time što je čin izvršen, ili – kako je na tom istom saboru definisano – ex opere operato. To opet znači da se sakrament ne ostvaruje pravednošću onoga ko u ime Crkve deli sakrament, kao ni pravednošću onoga ko ga prima, nego Božjom moći, ali kako dodaje Katekizam: »Ipak, plodovi sakramenta zavise i od raspoloženja onoga ko ih prima« (KKC 1128). Šta to konkretno znači? Hrist je onaj ko deli darove, sveštenici su samo kanali kojima ti darovi dolaze do vernika, međutim, ako onaj ko prima darove nema vere, ili živi životom koji nije u skladu s verom, time onemogućava delovanje na sebi tih darova. Da upotrebimo još jednu sliku: dobar prijatelj ti pošalje dar, ali taj dar ti šalje po kuriru; ako ne ceniš prijatelja, ili kurira, može ti se desiti da dar, čim ga primiš, ostaviš na nekom mestu gde ćeš ga ili izgubiti, ili zaboraviti, ili će ti ga neko uzeti, Dar imaš, ali ga ne otvaraš. Poprilično slično je sa sakramentima koje primamo nedostojno i bez pravog raspoloženja duše. Sakramenti nisu magični čini, da bi donosili plodove, oni traže našu saradnju.
Sedam sakramenata, punoća darova Duha Svetog
Već smo rekli da je Crkva tokom vremena utvrdila postojanje sedam sakramenata. Svakako, ni taj broj nije slučajan; iako se ne može baš precizno tvrditi na šta se poziva, može se reći da su oni punoća blagoslova Božjih (broj 7 u Bibliji predstavlja broj punoće), ili da je broj sedam vezan za sedam darova Duha Svetog (Iz 11, 2). I jedno i drugo odgovara prirodi sakramenata.
Postoji više »podela« sakramenata, recimo – po učinku koji ostavljaju na one koji ih primaju – na ponovljive i neponovljive, pa tako sakramenti krštenja, krizme i sv. reda spadaju pod neponovljive jer u dušu stavljaju »pečat« koji se ne da ponavljati. Jednom primljeni, uvek su prisutni. S druge strane, sakramenti bolesničkog pomazanja, pomirenja, euharistije, pa pod određenim uslovima i ženidbe, mogu se primiti više puta, za neke je važno da to bude što češće. Ipak, mi ćemo se držati podele primenjene u Katekizmu: na sakramente hrišćanske inicijacije, sakramente ozdravljenja, i sakramente koji su u službi zajedništva i poslanja vernika. Pre nego što napravimo kratak prikaz samih sakramenata, recimo i to ko u ime Crkve ima dužnost da vernicima deli sakramente. Svakako, na prvom mestu je lokalni biskup. On je taj u čije ime sveštenici, njegovi saradnici, vernom narodu dele sakramente, i to pre svega i na prvom mestu sakrament euharistije, potom i ostale, s izuzetkom ženidbe kod koje sveštenik predsedava slavlju predstavljajući Crkvu, a sami verenici jedno drugome dele sakrament. Još jedan relativan izuzetak predstavlja sakrament krštenja, kojem je pod normalnim okolnostima isključivi delitelj onaj ko ima sveti red (sveštenik i đakon), ali po svom Kraljevskom sveštenstvu, u vanrednim okolnostima – opasnosti od smrti – to može i svaki vernik, pa i onaj ko nije član Crkve ako nekoga krsti u ime Crkve. Po smirivanju situacije, takvo krštenje ipak treba da se potvrdi od strane sveštenika.
Sakramenti hrišćanske inicijacije
Svakako, na prvom mestu je sakrament krštenja. Po njemu se krštenik prisajedinjuje Telu Hristovom, rađa se ponovo za život večni, a po vodi kojim se krštenik krštava on ulazi u zajedništvo Isusove smrti. Iako ovde ne možemo da damo podrobno učenje o svakom od sakramenata, istakli bismo jednu važnu crtu. Svaki sakrament, a posebno ovaj, ima jednu, da tako kažemo, ličnu dimenziju. Namenjen je i instrument je ličnog spasenja onoga ko se krštava, ali baš to što se po sakramentu krštenja vernik prisajedinjuje Telu Hristovom, Crkvi, a po materiji sakramenta – vodi i Njegovoj smrti, i sam sakrament govori da se to lično spasenje odvija upravo u okrenutosti pojedinca zajednici – u darovanju samog sebe, u žrtvovanju samog sebe za drugoga, baš kao što je Isus učinio za sve nas. Sakrament krštenja je tako prvi sakrament zajednice po kojoj se i u kojoj i pojedinac spasava. Ovde bismo upozorili na još jednu stvar. Dva milenijuma Crkve nosi sa sobom i iskustvo živog Boga, duboko promišljanje o Tajni Boga, ali nosi i ljudske navike. Crkva je protkala sav život društva, postala je njegov sastavni deo, a s tim neretko dolazi i površnost u veri. Sakramenti inicijacije tako se često smatraju delom tradicije koja treba ili čak mora da se obavi, posebno kad se radi o deci, pa se potpuno ispušta iz vida da sakrament nije tek neki obred kojim se ulazi u nekakav klub, nego sâm sakrament nosi sa sobom velike darove ali i veliku odgovornost, kako roditelja, tako i kumova, pa i sveštenika koji dele sakrament. Sakrament krštenja briše sve prethodne grehe i čovek na taj način postaje novo stvorenje s novim životom. Ali taj novi, večni život zanemarivanjem može da se izgubi, baš kao što i ovaj zemaljski život nepažnjom može da se upropasti.
Drugi sakrament, sakrament potvrde, u starini je deljen zajedno sa sakramentom krštenja. U Pravoslavnoj Crkvi tako je i danas. U Katoličkoj Crkvi je iz praktičnih razloga razdvojen i, za razliku od ostalih sakramenata, onaj ko deli taj sakrament, kao i sakrament sv. reda, lično je biskup. Potvrda, to jest krizma kako je još nazivamo, još i više naglašava tu zajedničarsku ulogu u životu Crkve. Primalac sakramenta biva pomazan svetim uljem koje je znak Hristove proročke, kraljevske i svešteničke uloge. Ako je sakramentom krsta krštenik lično pozvam da prihvati spasenje, potvrda ga sprema za poslanje. Upravo potvrdom, po pomazanju, ulazimo i delimo s Isusom Njegovu trostruku ulogu – postajemo proroci, govornici i svedoci Božji za druge, postajemo kraljevi, ali onakvi kakav je bio Isus – koji nije došao da bude služen nego da služi, i postajemo kraljevski sveštenici koji služe Bogu i ljudima. Sakrament potvrde je u svojoj punoći sakrament koji donosi plodove samo kad je onaj ko ga prima okrenut drugome.
Iako je na trećem mestu, sakrament euharistije u stvari je središnji. Iz euharistijskog bogosluženja izviru svi ostali sakramenti i u njemu imaju svoju punoću. Euharistija nije tek istorijsko sećanje na Poslednju večeru, ona predstavlja upravo Telo Crkve koja slavi Boga – deo Kraljevstva Nebeskog na zemlji. Verni narod, zajedno sa sveštenicima, a na poseban način s predvodnikom slavlja, ne prisustvuje tek komemoraciji na davno učinjena dela, nego su oni svedoci i učesnici istorije spasenja koja se odvija pred njima. U liku biskupa ili sveštenika koji predvodi liturgijsko slavlje, euharistiji predsedava sam Hrist koji prožima celu zajednicu: Isus je u Reči Božjoj koja se čita, u molitvama, Isus je među vernima, jer – gde god se okupe dvoje ili troje u moje ime ja sam među njima, kako nam je obećao sam Gospod; a svakako na najneposredniji način Isus ulazi u nas po Tajni hleba i vina, po Telu i Krvi svojoj. Liturgije nema bez okupljene zajednice, a ni Crkva ne može da postoji bez liturgije. Ona je stožer oko kojeg se verni okupljaju, izvor iz kojeg dobijaju veru, snagu i znanje o Bogu, Crkvi i samima sebi.
Sakrament ozdravljenja
Sakrament pokore i obraćenja jedan je od onih sakramenata koji je najjače posvedočen u Novom zavetu. To je onaj isti poziv koji je Isus uputio svojim učenicima dok je hodao Galilejom – obratite se i verujte Evanđelju. To je i sakrament koji se od svih sakramenata najviše menjao kroz istoriju. Ulazeći sve dublje u spoznaju velike ljubavi Božje, Crkva je disciplinu deljenja ovog sakramenta sve više uobličavala Isusovoj poruci – koliko puta da oprostim svome bratu? U prvoj Crkvi sakrament nije postojao, ili – postojao je, ali su uslovi bili veoma strogi. Smatralo se da grešnika i jedan jedini greh automatski isključuje iz Crkve, da bi tokom vremena, posebno za progona Crkve kada su mnogi herojski svedočili, ali mnogi i pali, u Crkvi nadjačala potreba za praštanjem. Postojala je samo jedna prilika za kajanje, uz veoma teške i dugotrajne pokore. Druga greška nije se praštala. Podstaknuto praksom irskih monaha, u srednjem veku nastupa vreme koje je donelo praksu kakvu i mi danas poznajemo. Praksa češćeg ispovedanja, na koju nas i Crkva poziva i podstiče. Iskreno kajanje, uz ispovedanje i trud da se više ne greši, znak je ljubavi Crkve po kojoj se i u kojoj spasavamo. Na prvi pogled izgleda kao da je taj sakrament okrenut samo onome ko ga prima, da ni na koji način nije u funkciji zajednice, međutim, tako je samo na prvi pogled. Svetost Crkve raste i opada s rastom i padom svetosti svakog njenog pojedinačnog člana. Naš lični greh nije samo naš greh – on je i greh Crkve čiji smo sastavni deo. Naše loše svedočenje je svedočenje Crkve u očima onih koji Crkvu posmatraju sa strane, kao što naš sveti život povećava ugled Crkve u njihovim očima, pa ih na taj način poziva da takođe postanu deo nje. Nema nikoga u Crkvi ko je beznačajan i ko nije odgovoran za Crkvu.
Bolest, a posebno one teške bolesti koje dovode u opasnost i sam život, jedno je od najtežih iskušenja. U bolesti čovek se susreće sa svojom nemoći, ograničenošću i privremenošću. Bolest slabi i telo i duh i u svakoj se nazire smrt (KKC 1500). U isto vreme bolest može da dovede i do otpadništva od Boga, ali i do zrelosti vere. Želeći da bude uz vernika u svakom trenutku njegovog života, da mu bude podrška i snaga na putu spasenja, Crkva deli sakrament bolesničkog pomazanja. Pre Drugog vatikanskog sabora taj sakrament, budući da se delio samo na samrti, nazivan je i poslednjom pomasti, ali to više nije slučaj. Bolesničko pomazanje nije praćenje bolesnika na poslednji put. Ono je snaga Duha Svetoga koja bolesniku pomaže da duhovno ojača i ozdravi, ili da se po Božjoj volji duhovno spremi za prelazak u Kuću Očevu. I to je sakrament zajedništva, jer upravo u osobi sveštenika koji ga deli Crkva zajednica ne zaboravlja i biva uz bolesnog člana porodice Crkve.
Sakramenti u službi zajednice
Iako su u našoj podeli poslednji, ova dva sakramenta nikako nisu beznačajni, nego su sastavni deo celine Hristovih darova. Sakrament svetog reda je onaj po kojem Crkva »do konca vremena nastavlja poslanje što ga je Krist povjerio apostolima« (KKC 1536), oni koji prime sveti red u Hristovo ime postavljaju se da Crkvu hrane rečju i milošću Božjom. Po zaređenim članovima Crkve Hrist vrši svoju proročku, pastirsku i kraljevsku službu, a sami ređenici, vršeći svoje dužnosti, Crkvu posvećuju i vode po Hristu i u Hristu ka Kraljevstvu Božjem. Postoje tri stepena svetog reda – đakonski, koji je na poseban način usmeren ka služenju Crkvi, sveštenički, koji po osobi biskupa i u jedinstvu s njim vrši pastirsku i posvećujuću ulogu, a sam biskupski red, koji u sebi sadrži punoću svetog reda, predstavlja živu ikonu Hrista, posebno i na prvom mestu u predsedavanju liturgiji. Uloga pape, rimskog biskupa, na poseban način je znak jedinstva svih lokalnih Crkava u jednoj, svetoj, katoličkoj i apostolskoj Crkvi.
I na kraju ovog teksta – ali samo na kraju teksta, a na početku svega – stoji sakrament ženidbe. Porodica se naziva i jeste »kućna Crkva«. Po njoj na svet dolaze članovi Crkve, u njoj se prvi put stupa u dodir s velikom Crkvom. Ona je instrument posvećenja članova porodice – i što je porodica svetija, to je i Crkva jača i svetija. U porodici se počinje s učenjem kako se žrtvovati za svog bližnjeg; zato je Hrist i ustanovio poseban sakrament da bi tu osnovnu ćeliju i Crkve i društva ojačao i posebno posvetio.
Nemoguće je, kako već rekosmo, na ovako malom prostoru ući u neiscrpnu dubinu značenja sakramenata, ali ono što je važno recimo još jednom na kraju: sakramenti su dar samoga Hrista, On u njima deluje iz ljubavi prema nama. Naučimo da ih prihvatamo sa zahvalnošću i odgovornošću, jer sakramenti deluju u punoći samo kada se koriste za dobro drugih…